SREDIŠTE VATRE

 

 

Za mene je gotovo sa vinom!

Prošla je naslada u gustom crvenom

i bistrom belom.

Žedan sam svoje sopstvene krvi

koja prodire u oblast akcije.

Potegni najoštrije sečivo koje imaš

i ošini, sve dok glava ne počne

da kruži oko tela.

Ošini i napravi brdo od lobanja.

Rascepi me.

Ne zaustavljaj se pred ustima!

Ne slušaj ništa što govorim.

Moram da prodrem u središte vatre.

Vatra je moje dete,

ali ipak moram da budem rastočen

i postanem vatra.

Otkud pucketanje i dim?

Otud što drvo za loženje i plamen

još uvek razgovaraju:

                              »Suviše si zbijeno. Odlazi!«

»Suviše si kolebljiv. Ja sam čvrsta građa.«

Ta dva prijana nastavljaju da se prepiru u mraku.

Kao lutalica bez lica.

Kao da najmoćnija ptica koja postoji

sedi na svojoj pritki i odbija da se pokrene.

Šta mogu reći nekome tako sklupčanom od osećaja oskudice,

tako stisnutom u njegovoj ljubavi?

Razbij svoj krčag o stenu.

Nema više potrebe

da teglimo naokolo deliće okeana.

Moramo da potonemo, daleko od junaštva

i opisivanja junaštva.

Kao kada sušti duh legne, navukavši

svoje telo na sebe, kao kad nevesta privuče

muža na sebe da je kao pokrivač utopli.