DUGAČKA  UZICA

 

 

Miš pita voljenu žabu:

                                »Znaš li ti

šta mi značiš? Preko dana,

ti si moja pokretačka snaga. A noću si

moj najdublji san.

                          No, možemo li da budemo zajedno

i van vremena isto kao i u njemu?

Fizički, mi se srećemo samo na doručku.

To tvoje odsustvo tokom ostatka dana

uzrok je svih mojih žudnji!

Pijem petsto puta više nego što je normalno.

                                                                 Jedem

kao da se trudim da me jelo uguši.

                                                  Pomagaj!

Znam da to ne zavređujem,

ali tvoja velikodušnost je beskrajna!

Daj da svetlost tvog sunca padne na ovaj komad balege,

i osuši ga, da mogu da budem iskorišćen kao gorivo

koje zagreva i osvetljava javno kupatilo.

Pogledaj sve užasne i glupe stvari koje počinih,

i učini da iz njih izrastu lekovite trave i divlja ruža.

Sunce upravo to čini sa zemljištem.

Pomisli kakve sve divote Bog može da stvori

sa đubrivom grešnosti!«

Miš nastavlja da preklinje: »Prijateljice,

znam koliko sam ti ružan!

                                     Ružan sam i sebi!

Ja sam savršeno ružan!

                                 Ali vidi, biće ti žao

kada umrem, zar ne? Sešćeš pokraj mog groba

i otplakati malko?

                       Sve što te molim je

da provedeš sa mnom ovo malo vremena

dok sam još živ!

Sada. Trebaš mi SADA!«

Jedan bogataš imao je običaj da sufiju iskaže poštovanje

dajući mu komad srebra.

»Želiš li jedan komad srebra sada,

Gospodaru mog Duha, ili tri na sutrašnjem doručku?«

Sufi odgovori: »Više volim polovinu dinara koju od juče

držim u ruci nego obećanje celog dinara danas,

ili obećanje sto dinara sutra.

Sufi je dete ovog trenutka.«

Vratimo se mišu, koji kaže:

                                        »Današnji šamar

drži gotovinu u ruci. Išamaraj me,

po vratu, gde bilo!«

Dušo moje duše, duše stotinu univerzuma,

budi voda u ovoj reci sadašnjice, pa će cvetovi jasmina

nići uz obalu, tako da svako izdaleka

može da opazi cvetne boje i sazna

da je ovde voda.

»Na licu je znak.« Možeš da baciš pogled na voćnjak

i da oceniš da li je sinoć padala kiša. Ta svežina je

znak.

I opet miš:

               »Prijatelju, ja sam načinjen od zemlje,

i za zemlju. Ti si od vode.

Ja stalno stojim na obali i dozivam te.

Imaj milosti. Ne mogu da te pratim u vodu.

Zar ne postoji način da budemo u vezi?

Glasnik? Neki podsetnik?«

Dva prijatelja odlučiše da se rešenje nalazi

u dugačkoj uzici, sa jednim krajem vezanim

za nogu miša, a drugim za žablji krak,

tako da njenim cimanjem mogu da se podsete

na svoju tajnu vezu i da se sastanu,

kao što to duša radi sa telom.

Žabolika duša često šmugne iz tela

i uživa u srećnoj vodi. Tada mišje telo

povlači uzicu, i duša pomišlja:

                                           Dovraga.

Moram da se vratim na obalu i divanim

sa tim vetropirastim mišem!

                                         Saznaćeš više o ovome

kada se stvarno probudiš, na Dan Uskrsnuća!

I tako miš i žaba vezaše uzicu,

mada je žaba slutila da će je to

uvući u neku nezgodu.

                                 Nikada ne odbacuj takve intuicije.

Kada osetiš neko neznatno neslaganje povodom neke

radnje, poslušaj ga. Ta predosećanja dolaze od Boga.

Podsetite se priče o bornom slonu

koji nije hteo da ide u pravcu Kabe. Paralisan

u tom pravcu, a ipak hitar kad ga okrenu prema Jemenu.

Posedovao je neko unutrašnje znanje iz nevidljivog sveta.

Tako je i proroka Jakova, kada su ostali njegovi sinovi

hteli da povedu Josifa u okolinu na dva dana, obuzela

silna utučenost pred njihov polazak, i to s razlogom,

mada je Božji usud pobedio uprkos njegovoj zloj slutnji,

kao što i mora da bude.

                                  Nije uvek slepac taj

koji upada u jamu. Katkada je to onaj koji može da vidi.

Dešava se da i sveta osoba posrne,

ali zahvaljujući tom stradanju on ili ona se uzdiže,

izbegava mnoge varke, izmiče

religiji obične vrste, spasava se

od tolikog robovanja pojavnosti.

Razmisli o tome kako POJAVE defilujući dolaze

iz pustinje nepostojanja

u ovu materijalnost.

                             Izjutra i noću,

pojave pristižu u dugačkom nizu i smenjuju

jedna drugu: »Ja sam sad na redu. Sklanjaj se!«

Sin stasa, i otac se pakuje.

Ovo mesto za pojave predstavlja opštu razmenu

magistrala, u kojoj se sve kreće u svim mogućim pravcima.

                                 Izgleda kao da mirno sedimo,

a zapravo se krećemo, dok prividi

pojava klize kroz nas

kao misli kroz zavese.

                                Dolaze na zdenac

duboke ljubavi u svakome od nas.

Tu pune svoje krčage, i odlaze.

Postoji iskon iz kojeg dolaze,

i kladenac ovde unutra.

                                   Budi darežljiv.

Budi prijatan. Priznaj kada to nisi.

Mi ne možemo znati

šta je božanska inteligencija

naumila!

Ko sam ja,

koji stojim usred ovog

saobraćaja misli?