ŠEIK KARAKANI I NJEGOVA ROSPIJA

 

 

Ne gledaj u mene.

Baci se pod Božju zaštitu.

Ja sam već potopljen.

Imam li bradu?

Ne mogu da se setim.

Spasi tog čoveka od njegovih brkova,

koje tako ponosno uvija, dok iznutra

čupa kose. Venčan sa Bogom, moliću lepo,

venčan sa Bogom, ali bez pretvaranja!

Jasno vidimo do čega će to obmanjivanje

dovesti kroz sto godina. Jedan šeik

gleda u komad gvožđa kao da je ogledalo.

Ono što taj bradonja ne nalazi u svojoj kući

neki dečak bi sa lakoćom pronašao.

Zaroni u okean.

Zapleo si se u sopstvenu dičnu bradu

kao u nešto što nisi pojeo.

Ti nisi smeće! Biseri žele da budu

poput tebe. Trebalo bi da budeš sa njima

tamo gde su talasi i ribe i biseri i alge i vetar

posve istovetni. Nema povezivanja, ni hijerarhije,

ni razlika, ni zgranutog čuđenja, ni govora.

Izvan opisa.

Ili ostani ovde i govori, ili pođi tamo i ćuti.

Ili oboje, na smenu.

Sa onima koji vide duplo, govori besmislice.

Stvaraj buku, udaraj u doboš, misli u metaforama!

Sa prijateljima, kazuj jedino misteriju.

U blizini ruža, pevaj.

Kad si sa lukavcima, zaklopi ćup i zaštiti ga.

Ali budi blag sa onima koji su u zabludi dvojnosti.

Pričaj umilno i razborito.

Strpljenje doteruje i pročišćava.

Evo priče o čoveku koji je tragao za Šeikom Karakanijem.

Neki mladi derviš putuje iz Kalakana, preko planina

i kroz dugu dolinu. Ozlede i muke koje je pretrpeo

vredne su pomena, ali ja ću da skratim. Mladić

stiže pred šeikovu kuću i kuca.

Šeikova žena pomalja glavu: »Šta hoćeš?«

»Želim da razgovaram sa šeikom.«

»Oho«, cereka se žena, »vidi ti Njegovo Preosveštenstvo!

Zar nemaš baš ništa da radiš tamo odakle dolaziš

pa si se latio tako dangubnog putovanja?

Mrziš li svoje rodno mesto? Ili te je možda Sotona

doveo ovamo vukući te za nos?« Neću vam reći

šta je sve rekla.

                       »Ja bih ipak želeo da vidim šeika.«

»Bolje bi ti bilo da se okreneš i pođeš kući.

Stotine takvih kao ti dolaze poput Čivuta

da protrljaju ruke o to naduto zlatno tele,

gotovana, lizača-tanjira-na-podu,

tvrdo-zaspalu-ništariju.

                        Onda kažu: ''Ej, pa ovo je blaženstvo, oho-ho!''

I zaboravljaju na sve postojeće verske obrede

i ritualna pranja.«

                         Mladić to više nije mogao da podnese.

»Šta je ovo? Usred bela dana zaskočila me je

noćna patrola! Trućanjem nastojiš da me udaljiš

od svetog čoveka,

ali ja znam da je svetlost koja me je dovela ovamo

ista ona koja je zlatno tele pretvorila u reči iz predanja.

Svetac je pozornica na kojoj se mogu videti Božje vrline.

Ne pokušavaj da me zadržiš napolju. Duneš li u ovu sveću

lice će ti biti spaljeno! Radije pokušaj da ugasiš sunce!

Stari šišmiši poput tebe zamišljaju da je tama

njihove špilje posvuda, ali nije.

Moja rešenost da mu se približim jaka je

i postojana. Nećeš me ni zadržati ni usporiti.

Onaj koji otkriva tajnu i ono što je otkriveno

isto su. Seme, sejanje, rast, žetva - jedno postojanje.

Ljuska, stara veštica džangrizavog sveta,

treba tome da se pokloni.

                                     Haladž je rekao: Ja sam Bog,

i tako je i živeo. Šta biva kada ''ja'' nestane?

Šta preostaje posle ne?

Svakome ko ismeva ova pitanja i duhovna iskustva na koja

ona upućuju, njegovo pljuvanje vraća se u lice.

Na putu kojim se mi krećemo nema ispljuvaka.

I sama kiša postaje pljuvačka i pada na one koji se rugaju

i olako pokazuju nepoštovanje prema svecima.«

S tim rečima se udaljio i krenuo da se raspituje po gradu.

Najzad mu neko reče: »Kutb je u šumi, skuplja drva.«

Mladi derviš potrča prema šumi, ali sa senkom sumnje:

»Kako to da jedan takav šeik ima onakvu ženu

za suprugu, takvu suprotnost, pravu neandertalku!

Neka mi Bog oprosti na osporavanju. Ko sam ja

da sudim?« Ali pitanje je ostalo.

Kako učitelj može da legne sa tom ženom!

Može li vodič da živi u slozi sa lopužom?

Iznenada se pojavljuje Šeik Karakani, jašući lava,

sa kamarom drva za ogrev iza sebe. Njegov bič je

živa zmija. Svaki šeik jaše jarosnog lava,

video ti to ili ne. Osmotri to drukčijim očima:

Na hiljade lavova je pod učiteljevim bedrima

i svaki vuče po gomilu naslaganih drva!

Karakani je razumeo pitanje i odmah odgovorio:

»Pa, svakako da ne živim sa njom zbog strasti!

Budi siguran u to. Ni zbog njenog parfema,

a ni zbog haljina jarkih boja. To što me

javno ponižava učinilo me je jakim i strpljivim.

Život sa njom je najbolja moguća vežba.

Ništa ne biva očigledno bez prisustva potpune suprotnosti.

Između dva barjaka, jednog crnog a drugog belog, nešto se ustali,

baš kao Crveno more između faraona i Mojsija.

Ti razmatraš pitanja, ali nedovoljno duboko.

Izvor ti je zamrznut. Vera je nešto tečno.

Ne pokušavaj da kuješ hladno gvožđe.

Proučavaj Davida, gvožđara, i plesača, i svirača.

Premesti se u sunce. Obavijen si fantazijom

i unutrašnjim mrmljanjem. Kada duh kroči unutra,

čovek počinje slobodno da skita,

i tako odbegao i neusiljen i zanet

gazi baštenske biljke...«

A sada priča o čudu...