DERVIŠ PRED VRATIMA

 

 

Derviš je pokucao na vrata

i zatražio parče suvog hleba,

ili nakvašenog, nebitno.

»Ovo nije pekara«, reče gazda.

»A da nemate malo hrskavice?«

»Liči li tebi ovo na mesaru?«

»A malko brašna?«

»Čuješ li ti negde mlinski kamen?«

»Malo vode?«

»Nije ti ovo bunar.«

Za šta god da je derviš zamolio,

čovek bi napravio neku otrcanu šalu

i odbijao da mu išta da.

Na kraju je derviš uleteo u kuću,

zadigao svoju mantiju i čučnuo

kao da će da obavi nuždu.

»Hej, hej!«

»Ćut, bedni čoveče. Opustela kuća

je odlično mesto da se čovek olakša,

pa pošto ovde nema ničeg živog,

a ni sredstava za život, đubrenje nije naodmet.«

Derviš je započeo svoju listu

pitanja i odgovora.

»Kakva si ti to vrsta ptice? Nisi soko,

izvežban za kraljevsku ruku. Nisi paun,

obojen svačijim očima. Nisi papagaj,

koji brblja zbog kocki šećera. Nisi slavuj,

koji peva poput nekog zaljubljenog.

Ni pupavac koji Solomonu donosi poruke,

ni roda koja pravi gnezdo na litici.

Šta ti zapravo radiš?

Nisi ni od jedne poznate sorte.

Prepireš se i šegačiš

kako bi sve što imaš zadržao za sebe.

Zaboravio si na Onog

koji ne mari za vlasništvo,

koji se ne trudi da izvuče korist

iz svake međuljudske razmene.«