KRALJ, SLUŽAVKA I LEKAR

 

 

Znaš li zbog čega ogledalo tvoje duše

ne daje tako jasan odraz kao što bi moglo?

Zato što je rđa počela da ga prekriva.

Treba mu čišćenje.

                             Evo priče

o unutrašnjem stanju koje nazivam ogledalom duše.

 

Nekada davno bio jedan kralj

koji beše moćan u oba svoja kraljevstva,

u vidljivom kao i u duhovnom.

Jednog dana dok je jahao u lovu, spazio je jednu devojku

čija ga je lepota zadivila.

                                     Kao što beše običaj,

dao je njenoj porodici veliku svotu novca i zatražio

da devojka dođe i bude sluškinja u dvorcu. Zaljubio se u nju.

Grudi su mu podrhtavale od uzbuđenja

poput krila ptice tek gurnute u krletku.

No, čim je stigla ona se razbolela.

Kralj je bio nalik onom čoveku koji je imao magarca,

ali ne i sedlo za tovar. Onda je kupio sedlo,

ali vukovi su mu zaklali magarca.

                                                Imao je krčag za vodu,

ali ne i vodu. Zatim je pronašao vodu, ali krčag je

pao i razbio se.

                       Sazvao je svoje lekare.

»U vašim su rukama oba naša života. Njen život

je moj život. Ko god da je izleči dobiće

ono najvrednije iz moje riznice, koral optočen

biserima, sve što poželi!«

                                    »Daćemo sve od sebe. Svaki od nas

čini čuda u svom domenu.

Nema sumnje da smo u stanju da nađemo lek.«

                                                                   Propustili su,

ponosni na svoje znanje, da kažu Ako Bog da.

Neću da kažem da bi samo izgovaranje tih reči pomoglo.

U osnovi tog propusta bile su hladnoća

i stegnutost duše. Mnogi ljudi

ne kažu Inšalah, a ipak celom njihovom dušom

sve vreme odjekuje ta reč!

                                       I tako su se lekari dali na posao,

ali šta god da su pokušavali, devojka je bivala sve bleđa

i mršavija. Delovanje lekova bilo je

suprotno njihovim očekivanjima.

                                               Kralj je shvatio

da su njegovi lekari bespomoćni i beskorisni. Bosonog je otrčao

do džamije. Klekao je na molitvenu prostirku

i natopio je suzama.

Izgubio se u tom stanju i zaboravio na sebe,

a kada je izašao iz njega izgovorio je ovu molitvu:

»Ti znaš šta se ovde krije. Ja ne znam šta da radim.

Rekao si: ''I pored toga što znam sve tajne,

ipak ih ti objavi svojim delom.''«

Iz sveg glasa je preklinjao za pomoć, i okean milosti

pojavio se nad njim. Usred plača je zaspao

na molitvenoj prostirci.

U snu mu se prikazao jedan starac.

                                                   »Dobri kralju,

imam vest za tebe. Sutra će ti doći jedan stranac.

Ja sam ga poslao. On je lekar kojem možeš verovati.

Poslušaj ga.«

                    U praskozorje, kralj je sedeo

na osmatračnici na krovu. Video je kako dolazi

neki čovek nalik osvitu. Potrčao mu je u susret.

Poput dva plivača koji vole vodu, duše im se spojiše

bez ušivanja i bez šavova.

                                      Kralj reče:

»Ti si moj voljeni, a ne devojka! Ali u ovoj stvarnosti

dela proizilaze jedna iz drugih.

Šta treba da uradim?«

                               Trebalo bi da uvek tražimo disciplinu.

Čovek bez samokontrole ne može steći milost.

I, on ne nanosi štetu jedino sebi. Nedisciplinovani ljudi

pale požar svuda oko sebe!

                                        Jednom se trpeza sa hranom

spustila sa neba da nahrani Mojsija

i njegov narod, kad se iznenada začuše glasovi

iz gomile: »A gde je beli luk?«

i: »Hoćemo i sočivo!«

                               Hleb i činije sa hranom milosti

najednom nestadoše, i svi su morali i dalje da kopaju

motikama i da kose dugačkim kosama.

Onda je Isus posredovao i poslao još tacni sa jelom.

Ali, ponovo su neki drski ljudi pokazali nepoštovanje.

Grabili su jelo kao da ga nema dovoljno,

                                                           mada im je Isus

stalno ponavljao: »Ove hrane neće ponestati.

Uvek će biti tu.«

                           Biti sumnjičav i alav

kad veličanstvo nastupi je najveća moguća drskost.

Kapije se zatvoriše.

                             Odbij da daš, i kišni oblaci

neće se pojaviti. Kada se svi sve vreme

odaju seksu, epidemija se širi

na sve strane. Kada se osećaš turobno,

to je zato što ne veličaš. Nepoštovanje i

odsustvo discipline lišavaju ti dušu svetlosti. Kralj je raširio

ruke i zagrlio pobožnog lekara. Poljubio ga je

u ruku i u čelo i upitao kako je putovao.

Pokazivao je iskreno interesovanje za tog čoveka

koji mu je bio najavljen u snu.

Poveo ga je do počasnog mesta za stolom.

»Konačno sam se uverio šta strpljenje može da donese:

ovoga čije lice pruža odgovor na svako pitanje, koji je

u stanju da samim pogledom odreši čvor

učenog razmatranja.

Ti prevodiš ono što je u nama.

Kada bi ti nestao, ova prostrana odaja za sastanke

smanjila bi se i postala klozet. Zaštiti nas.«

Razgovarali su i jeli duhovno jelo. Zatim kralj

uze lekara za ruku i povede ga tamo

gde je devojka ležala, saopštavajući mu istoriju

njene bolesti.

                     Lekar joj je opipao puls,

ispitao boju kože i mokraću. »Vaši iscelitelji

nisu joj pomogli. Čak su i pogoršali stvar.

Oni ne razumeju unutrašnja stanja.«

                                                   Razjasnila mu se

tajna njene agonije, ali nije rekao kralju

šta je u pitanju. Tajna beše u ljubavi, naravno.

Ljubavne boljke razlikuju se od svih ostalih.

Ljubav je astrolab koji opaža Božje misterije.

Zemaljska ljubav, duhovna ljubav, svaka ljubav

u njih je zagledana, i šta god da pokušam da kažem

objašnjavanje ljubavi je mučno!

                                             Komentari razjasne

ponešto, ali u slučaju ljubavi ćutanje je razgovetnije.

Pero sve može da nažvrlja, ali kad pokuša

da napiše ljubav, ono se lomi.

                                           Želiš li da rastumačiš ljubav,

isključi intelekt i pusti ga nek leži

dole u blatu. Od njega nema vajde.

Želiš dokaz da sunce postoji, i zato cele noći

ostaješ budan govoreći o njemu. Na kraju zaspiš

dok sunce počinje da se rađa.

                                            Gledaj ga! Ništa

na celom svetu nije čudesnije od sunca.

To još više važi za sunce duše. Ono nema jučerašnjicu!

Prirodno sunce je bez premca, ali moguće je

zamisliti nešto poput njega.

                                        Sa duhovnim suncem

ništa se ne može porediti, ni unutrašnje ni spoljašnje.

Zamisao ne može da ga obuhvati. Lozinka za to sunce,

Šems, pojavila se,

                             i sve se sakrilo. Sada mi Husam

 dodiruje ruku. Želi da opet govorim o Šemsu.

Ne sada, Husame. Ne znam kako da nateram reči

da imaju smisla, ili da veličaju. U domu Prijatelja ništa

suštinsko ne može se reći. Pusti da samo budem ovde.

Ali Husam preklinje: »Nahrani me! Požuri! Vreme je

strmi hod naniže. Sufi treba da bude dete trenutka.

Zar ti nisi sufi? Ne reci sutra ili kasnije!«

                                                           Odgovaram mu:

»Bolje je da osobenost Prijatelja bude uvijena

u priču. Neka se misterija pokaže putem onog što ljudi

govore u blizini zaljubljenih, a ne kroz ono što

ljubavnici govore jedno drugom.«

                                               »Ne! Hoću da to bude

što je moguće ogoljenije i iskrenije. Ja ne nosim košulju

kad ležem u krevet sa voljenim bićem!«

                                                        »O, Husame.

Ako bi ti Prijatelj prišao potpuno nag, tvoje grudi to ne bi

izdržale. Ti više ne bi bio ovde, u svom telu. Zatraži

ono što želiš, ali u izvesnim granicama.

Jedan štapić ne može da podupre planinu.

Kad bi to unutarnje sunce kojim se održava postojanje

prišlo samo malo bliže, sve bi

bilo spaljeno. Ne traži to.

Zasad ne spominji više Šemsa Tabriskog.«

                                                             Ovome nema kraja.

Vratimo se na početak,

                                  na kraj priče

o kralju i devojci bolesnoj od ljubavi

i svetom lekaru, koji reče:

                                        »Ostavite me nasamo sa njom.«

A kad ih ostaviše, on tiho poče:

»Odakle si? Ko su tvoji rođaci tamo? Ko ti je još blizak

u tom kraju?«

                     Nastavio je da se uljudno raspituje

o njenom životu. Kada neko bosonog nagazi na trn,

odmah podigne stopalo na koleno i iglom traži to mesto,

a kada ne može da pronađe trn,

on bolno mesto ovlaži pljuvačkom.

Često je teško izvaditi trn.

Koliko je još teže kad je trn u srcu!

Kada bi svi mogli da pronađu taj trn u sebi,

ovde bi bilo mnogo više mira!

                                           Neko podmetne

busen čička pod rep magarca. Magarac ne zna

šta mu smeta. Naprosto počinje da skače

i da se rita.

                  Da bi odstranio trn, pronicljiv lekar

mora da dođe i da istražuje.

                                         Zato se božanski lekar

raspitivao o njenim prijateljima i držao je za ruku

da joj oseti puls.

                         Mnogo toga je ispričala o svome domu,

navela mnoga imena, a on bi za njom ponavljao ta imena

da bi proverio reakciju pulsa.

                                           Konačno ju je upitao:

»Kada ideš u druge gradove, gde odlaziš najradije?«

Ona kaza jedno mesto, pa drugo, gde je kupovala hleb

a gde so, opisujući kuće, sve dok on u jednom trenutku

ne izgovori reč Samarkand!

                                        Dragi grad sladak kao bombona.

Pocrvenela je. Zastade joj dah. O, pa ona voli jednog

zlatara iz Samarkanda! Užasno joj nedostaje.

                                                                »Gde tačno

on stanuje?«

                 »Prva kuća do mosta u ulici Gatafar.«

»Sad mogu da te izlečim. Ne boj se. Učiniću ti ono

što kiša čini livadi. Ali nikome ne govori

o ovome, a ponajmanje kralju. Kad jezgro ljubavi

u tvojim grudima postane grob te tajne,

onda će ono što želiš brzo postati tvoje.«

                                                        Seme mora da se sakrije

u zemlju da bi se pokazalo sve što se u njemu nalazi.

Devojka je počela da se oporavlja. Verovala mu je.

Lekar je otišao kralju i ispričao mu deo priče.

»Uz neki izgovor moramo da dovedemo ovamo izvesnog

zlatara iz Samarkanda. Primami ga obećanjem

bogatstva i počasti.«

Kraljevi glasnici odoše sa otmenim odorama i parama

i s lakoćom nagovoriše čoveka da napusti

svoju porodicu i svoj grad.

                                       Dojahao je na arapskom konju

pred kralja i lekara, koji kralju reče:

»Udaj devojku za ovog čoveka,

i ona će biti potpuno izlečena.«

                                            Tako je i učinjeno,

i ovo dvoje su se pola godine voleli i vodili ljubav

i našli potpuno zadovoljenje jedno u drugom.

Devojka je ponovo bila savršeno zdrava.

A onda je lekar zlataru dao napitak od nekih trava,

te ovaj poče da poboljeva.

                                      Njegova lepota je venula,

a snaga opadala. Malo-pomalo on postade

upalih obraza, žutičav i ružan,

                                             i devojka prestade

da ga voli. Ljubav koja se zasniva na fizičkoj lepoti

nije nikakva ljubav.

                           »Ovaj svet je planina. Ono što mi

radimo je vikanje. Vraća nam se njegov odjek.«

Zlatar to izgovori i izdahnu. Izaberi da voliš onoga

koji ne umire.

                     Ne reci: »Ali kako to mogu da uradim?«

Onog milosrdnog nije teško naći.

                                                Nego, šta je sa

lekarevim trovanjem sirotog zlatara! To nije učinjeno

radi kraljeve koristi. Razlog toga je misterija

ravna Kidrovom presecanju dečakovog grla.

                                                                Sve što je

lekar učinio bilo je po Božjoj volji. Kidr je

potopio čamac, ali to ipak beše ispravno.

                                                            Kada nekoga

usmrti lekar poput ovoga, to je dobročinstvo,

premda ne mora tako da izgleda.

                                                 Dete plače

kada ga prvi put šišaju, ali ne i majka. Takav lekar je

organ jedne veće velikodušnosti. On oduzima jedno

a zauzvrat daje stotinu.

                                   Ne procenjuj njegove postupke

po onome što bi ti učinio. Ti ne živiš

bez ostatka u istini kao on.