DELA  BESPOMOĆNOSTI

 

 

Evo ih čudesni znaci koje priželjkuješ: to

što plačeš cele noći i ustaješ u zoru, moleći,

to što ti se u odsustvu onog za šta moliš dan mrači,

vrat ti je tanak kao čekrk, to što je ono što daješ

sve što imaš, to što žrtvuješ svu imovinu,

san, zdravlje, svoju glavu, to što često

sedaš u vatru kao alojevo drvo, i često izlaziš

da dočekaš sečivo kao ulubljeni šlem.

Kada dela bespomoćnosti postanu uobičajena,

to su znaci.

Ali ti jurcaš tamo-amo da ne bi propustio čudnovate događaje,

i zagledaš se putnicima u lice.

»Zašto me tako ludački gledaš?«

Izgubio sam prijatelja. Oprosti, molim te.

Takvo traganje ne omanjuje.

Doći će jahač kojem si blizak.

Malaksavaš i mrmljaš. Neupućeni kažu: »Pretvara se.«

Šta oni znaju!

Voda nadolazi i spašava ribu sa obale, voda

tih znakova koje sam naveo.

Oprostite mi na bulažnjenju.

Kako da čovek bude staložen pored sveg ovog?

To je nalik brojanju lišća u bašti,

zajedno sa notama pesme jarebica

i kukurikanjima.

                       Ponekad organizacija

i računica postaju besmislene.