SAMA VELIKODUŠNOST

 

 

Bio sam mrtav, pa oživljen.

Jecao, pa se smejao.

Snaga ljubavi u mene uđe,

te postadoh goropadan kao lav,

a zatim blag kao večernjača.

On reče: »Nisi dovoljno lud.

Nije ti mesto u ovom domu.«

Podivljah i moradoše da me svežu.

Reče: »Još uvek nisi dovoljno divalj

da ostaneš sa nama!«

Probih se kroz još jedan omotač

u veselost.

Reče: »To nije dovoljno.«

Umreh.

Reče: »Ti si jedan mali pametnjaković

prepun mašte i sumnji.«

Počupah sve svoje perje i postadoh budala.

Reče: »E, sada si sveća

za ovaj skup.«

Ali ja nisam nikakva sveća. Pogledaj!

Ja sam razvejani dim.

Reče: »Ti si šeik, putovođa.«

Ali ja nisam učitelj. Nemam moć.

Reče: »Krila već imaš.

Krila ti ne mogu dati.«

Ali ja sam hteo njegova krila.

Osećao sam se kao kakva kokoš.

Onda mi novi događaji rekoše:

»Ne mrdaj! Sama velikodušnost

ti prilazi.«

A stara ljubav reče: »Ostani sa mnom.«

Ja rekoh: »Hoću.«

Ti si fontana sunčane svetlosti.

Ja sam senka vrbe na tlu.

Moje odrpano biće odevaš u svilu.

Duša je u osvit kao potamnela voda

koja polako progovara: Hvala ti, hvala ti.

Zatim, u suton, Venera se iznova lagano

pretvara u mesec, pa u celo noćno nebo.

Sve to proističe iz uzvraćenog

osmeha tebi.

Majstor šaha ništa ne govori,

samo pomera nemu šahovsku figuru.

To što sam deo manevara

ove partije čini me

čudesno srećnim.