Parabola o zagađenju vatre

Jedan čovek je upravo završio svoj obrok. On je inače patio od užasne bolesti. Uzeo je veliki list koji mu je poslužio umesto tanjira i, želeći da izbegne rizik da zarazi okolinu, bacio ga u vatru koja je gorela u blizini. To je izazvalo ogorčenje ortodoksnog bramina koji je prisustvovao tom prizoru, pošto je smatrao da je vatra time oskrnavljena. Nije znao šta da radi, ali je osećao da nešto treba učiniti. Šta čovek radi kada je zaprljan? Sipa sebi vodu na glavu i kupa se. Tako je ovaj bramin nepromišljeno sipao vodu na vatru, da je pročisti! Vatra se brzo ugasila, a đubre koje je trebalo da izgori je ostalo. Drugi, inteligentni bramin ukazao je na glupavost ortodoksnog čoveka, i rekao: «Kako si golemu štetu napravio! Otkud vatra, prečistač svega, može da biude zagađena? Onaj čovek koji je bacio list u vatru bio je sasvim u pravu. Da nije to učinio, čitava bi se zajednica zarazila njegovom užasnom bolešću. Vatra bi, međutim, sažegla sve klice bolesti. Ali, umišljajući da je vatra oskrnavljena i stoga je ugasivši, ti si sve nas uvalio u nevolju! Uzvišeno delo pročišćenja koje je vatra vršila obustavljeno je.» Zatim je ponovo naložio vatru, zapalio gomilu đubreta i pretvorio ga u pepeo.
Ova vatra može da se uporedi sa đivanmuktom. On spaljuje sve što je grešno i rđavo u svim bićima. Njegova svetlost blistavo gori među grešnicima i poročnim ljudima, i spaljuje njihove grehe i preobražava ih u čisti pepeo đnane. Poznati pokvarenjak dolazi kod đivanmukte i u cilju zadobijanja njegove naklonosti nudi mu svoje bogatstvo ili kuću. Kada pravoverni svetovnjak pogleda na ovo, zapada u nedoumicu. On misli da se đivanmukta uprljao gresima tog nitkova. On zapravo smatra da i sam đivanmukta tako postaje pokvarenjak! Ovako razmišljajući, on rđavo postupa sa đivanmuktom i tera ga da napusti mesto. Šta se onda događa? Ljudi pakosnog uma koji su se popravljali u božanskom prisustvu đivanmukte, ponovo neprikosnoveno vladaju tim mestom. Adarma (bezakonje) prožima atmosferu. Na scenu stupa mudra osoba i grdi ortodoksnog glupaka, govoreći mu: «Kako je budalasto od tebe da poveruješ da đivanmukta može da se uprlja poročnošću pokvarenjaka! Šta ti znaš o svepročišćujućem karakteru đivanmukte? Njega ništa ne može da zagadi. On nikoga ne odbija da blagoslovi. Svojevoljno i radosno rastače grehe svih. Pokvarenjak je bio u pravu kada je prišao njegovim lotos-stopalima i ponudio mu svoje bogatstvo i kuću. Đivanmukta bi sve to pročistio; ali, oteravši ga, ti si celoj zajednici natovario neizrecivu nesreću.» Zatim taj mudrac dovodi đivanmuktu natrag, i ovaj ponovo počinje da vrši svoju misiju pročišćenja duša poročnih ljudi.