Parabola o prevarantskom upravniku pošte

Jedan seljak pisao je svome sinu koji je živeo u gradu: «Molim te da mi svakog meseca šalješ deset rupija za moje troškove.» Seoski upravnik pošte video je u tome svoju priliku i dodao cifri jednu nulu tako da je pisalo 100. Seljakov sin je svakog meseca slao svome ocu sto rupija, a upravnik pošte je bezočno prisvajao 90 rupija, a samo deset davao ocu.
S vremenom je upravnikova gramzivost postala još neobuzdanija! Podstakao je seljaka da traži od sina više para. Seljak je napisao: «Molim te da mi od sada šalješ 20 rupija.» Upravnik pošte opet je dodao nulu tako da je pisalo 200, te mu se prihod udvostručio.
Jednoga dana poštanski inspektor došao je u iznenadni obilazak seoske pošte i otkrio da upravnik svojski uživa. Raspitivao se među meštanima i posumnjao na povredu zakona.
Upitao je starog seljaka: «Kolike su tvoje potrebe?» Ovaj odgovori: «Dvadeset rupija mesečno.»
«Zašto šalješ ocu dvesto rupija mesečno, kada mu je potrebno samo dvadeset?», pitao je inspektor sina.
Istraga je razotkrila prevaru upravnika pošte. Odmah je otpušten i strogo kažnjen. Stari seljak bio je spašen od krađe svog prihoda.
Prana u telu je ono što traži hranu da podrži telo. Potrebe prane su veoma male. Ali, jezik staje između hrane i prane i zahteva mnogo više! On traži sve same poslastice. I što mu se više udovoljava, njegova žudnja sve više raste.
Zatim u čovekov život ulazi Guru i ukazuje mu da postoji neka obmana, i da sve ono što on jede nije stvarno neophodno za održanje prane. Lopov biva uhvaćen i strogo kažnjen postom, dijetom bez soli, itd. On je potpuno savladan. Sadaka postaje đitendrija (onaj koji je ovladao čulima).