Parabola o korovu u polju

Jedan je čovek svoja polja zasejao pirinčem. Na svoje iznenađenje, posle nedelju dana je otkrio da je, mada je kultura pirinča iznikla, još uspešnije napredovao korov. Čudio se: «Pa ja nisam posejao nikakvo semenje za ovaj korov!» Semenje je već bilo tu, skriveno u zemlji. Kada je ratar zalio iznikli pirinač, korov je rastao još neobuzdanije. Iščupao ga je, ali on je ponovo narastao. Nastavio je da ga čupa iz korena, a u isto vreme je štitio usev pirinča. I usev pirinča je rastao, dok je korov prestao da raste na tom zemljištu kada je sav bio iščupan iz korena. Žetva je bila bogata i obilna, i ratar je bio presrećan.
Slično tome, sadaka se angažuje u đapi i meditaciji, ali na svoje iznenađenje otkriva da se u njegovom umu ispoljavaju nepoželjni vritiji. On se čudi: «Nisam meditirao na ove rđave oblike misli. Otkud se oni pojavljuju u meni?» Oni su već bili unutar uma u latentnom obliku, i počeli su da puštaju izdanke u prirodnom sledu događaja. On čupa ispoljene nepoželjne vritije i misli da je slobodan od svih zala. Sadana se neko vreme nastavlja na zadovoljavajući način, dok se rđavi vritiji ponovo energično ne ispolje. Sadaka se vežba u neprekidnoj budnosti i svi rđavi vritiji bivaju iskorenjeni. U određeno vreme dobre samskare postaju snažne i nesavladive, a korov loših misli, u potpunosti iščupan, sasvim nestaje. Sadaka stiče sidi i uživa u samadiju.