Parabola o Mahmudu i Ajazi

Mahmud Gazni bio je silan car pred kojim je ceo svet drhtao. Međutim, u privatnom životu je bio zaluđena žrtva očaranosti Ajazom, svojom robinjom. Bio je toliko zaveden ljubavlju prema njoj da je u njenom prisustvu bio sasvim nemoćan. Čak i kada je posećivao dvor, njegov premijer stalno je morao da ga podseća da je on moćni car Gazni, veliki osvajač, itd. Tada i jedino tada je bio u stanju da se ponaša kao imperator.
Isto tako je điva, koja nije ništa drugo do Beskrajna Svesnost, prevarena majom i dešava joj se da umišlja da je konačna, slaba, bolešljiva i ograničena, podložna rađanju i smrti, patnji i radosti, itd. Premijer đive ili čisti intelekt nastoji da duboko razmisli i da odgaji vritije o akandi (nedeljivosti), ekarasi (samo jednom interesovanju i uživanju), satćidanandi (istini-svesti-blaženstvu), nitji (postojanosti, stalnosti), budi (potpunoj pročišćenosti i sveznanju), mukta svarupi (istinskom obliku oslobođenog), itd., i sadaka počinje da meditira. U toku meditacija điva oseća da je jedno sa Beskrajnošću, nepromenjena majom i avidjom, i tako se postupno utvrđuje u ovom uzvišenom stanju.