Parabola o kondukteru koji je ispao iz autobusa

Autobus je krenuo. Kondukter je primetio, pošto je stajao na visećoj stepenici, da jedan čovek trči prema autobusu. U svojoj ''samilosti'' je ispružio ruku. Čovek je dotrčao i uhvatio se za konduktera. Budući da je bio teži od njega, istog trena kada mu je zgrabio ruku povukao ga je iz autobusa i ovaj se našao na ulici. Sada su obojica počeli da trče za autobusom. Korpulentni putnik, koji je bezbedno sedeo u autobusu, kroz prozor im je pružio obe ruke. Obojica su se uhvatili za njih i uskočili u autobus.
Ovo se veoma često dešava na tragaočevom putovanju ka Cilju. Dok stoji na visećoj stepenici sadane na koju se upravo popeo, on precenjuje svoje snage i ide naokolo ''spasavajući'' druge. Rezultat je očevidan – on sam biva povučen na ulicu svetovnog života. Nije početnikov posao da pokušava da pomogne nemoralnim ljudima da se poprave. On treba da brine za svoju vlastitu sadanu. Ako se meša u poslove drugih ljudi, i on postaje svetovan. Tada i on mora da trči za autobusom sadane. Napredni sadaka ili svetac prilazi mu u pomoć; on je utvrđen u sadani. Čak ni on ne prekida sadanu i ne izlazi iz njene tvrđave da bi pomagao drugim tragaocima, nego i dalje postojano ostaje u njoj i pruža svoju ruku kroz prozor nesebičnog služenja. Tako i drugi tragaoci bivaju uvedeni u autobus duhovne sadane. To je najbolji metod.