Poglavlje deveto

Priroda đivanmukte

Parabola o lovčevom snu

Jedan lovac otišao je na počinak i usnio san. U snu je video kako ga surovi lav juri i samo što ne skoči na njega. Preplašio se i ispustio jeziv krik. Sanjao je kako se saginje da podigne svoj luk i strelu, vičući svom prijatelju: «Dodaj mi luk i strelu.» A zapravo je pao sa kreveta u tom nastojanju da se dočepa luka i strele. Smesta se probudio. Njegov sin, koji je spavao u sobi spojenoj sa njegovom, čuo je njegovo vikanje i reči: «Dodaj mi luk i strelu.» Nije znao o čemu se radi, pa je uleteo sa lukom i strelom. Otac se nasmešio i zavrteo glavom: «Ne, više mi ne trebaju. To je bio samo san, i sada kada znam da se radi o snu, luk i strela mi više nisu ni od kakve koristi. Bio je to čudesan san; mada sam sada budan i uviđam da se radilo o snu, još ga se živo sećam i radujem se.»
Slično tome, điva leži u krevetu tela. Sanja ili zamišlja da tumara u šumi ovog sveta. Napada je velika nevolja u obliku bolesti, oskudice, starosti, itd. Ona plače i viče, i ima u takvim prilikama običaj da se lati oružja odavanja čulima u uzaludnom nastojanju da ubije nevolju. Ali, Božja milost oduzima joj telesnu svest, i ona stiče đnanu. Njeni prijatelji i rođaci ophode se prema njoj isto kao i ranije. No, ona se smeši i odbija da povlađuje čulima; ona je sada probuđena duša. Sada zna da je njen dosadašnji život bio samo dugačak san. U probuđenoj duši nema nikakve patnje ni muke, i zato povlađivanje čulima za nju nema nikakvu vrednost. Iako pamti svoj bivši život neznanja, shvata da je sve to bio dugačak san, kojem sada može jedino da se nasmeje.