Poglavlje peto

Staza služenja

Parabola o kupanju slona

Vodič slonova odveo je slona do Gange i priuštio mu lepo kupanje duže od sat vremena. Izdašno je nanosio sapun i fino mu oribao celo telo. Kada je bio sasvim zadovoljan, izveo ga je iz vode i poveo ga kući. Međutim, istog časa kada je dospeo do obale Gange, slon je surlom zahvatio veliku količinu prašine i blata i njima umazao čitavo telo. Vodič je uvideo da je sav njegov trud time obesmišljen. Odveo je slona u šumu i naložio mu da prenosi debla. Slon je obavio velik posao. Koliko god napora da je čovek ulagao u ovom pravcu, ništa od toga nije bilo uzaludno! Shvatio je da je slon pogodan samo za to, i da je pametnije koristiti njegov rad nego gubiti vreme kupajući ga.
Slon je tamasično (neznalačko, inertno) biće. Tamasičan čovek koji se odaje svim oblicima poroka može se porediti sa slonom. Vodič slonova je svetačka duša. Svetac se trudi da očisti poročnog čoveka sapunom znanja iz svetih spisa i da ga okupa đapom, kirtanom, itd. Ali, čim mu se ukaže prilika, poročni čovek se posipa prašinom i blatom.
Svetac proniče u narav poročnog čoveka. Daje mu naporan posao i izvlači iz njega mnogo korisnog rada. Poročni čovek radi poput slona, i rad ga na kraju pročišćava.