Parabola o čoveku koji je blatom prao blato

Jedan mladić čuo je kako se kaže: «Ušnam ušnena šamjati» (isto se istim potire). Jednoga dana išao je cestom i ustanovio da mora da pređe preko blatnjavog kanala. Stigavši na drugu stranu kanala, video je da se uprljao blatom do kolena. Odmah je počeo da nanosi još više blata, sve do pojasa. Jedan razboriti prolaznik upitao je mladića šta to radi. Ovaj odgovori: «Pokušavam da uklonim blato.» «Ali, ti samo nabacuješ još više blata!» «To je u skladu sa pravilom da se isto istim leči.» «O, glupače», reče mu mudri čovek, «to pravilo u ovom slučaju ne važi. Dodavanjem prljavštine na prljavštinu možeš samo postati još prljaviji. Ukloni to blato pranjem u vodi i sapunu.» Mladić ga je poslušao i očistio se.
Slično tome, điva koja je bačena u ovu blatnjavu baru zvanu samsara, uživa u njoj i nanosi na sebe još blata vršeći sve vrste kamja-karmi (radnji sa žudnjom). Zavedena je da poveruje da će pomoću takvih radnji ubrati obilatu žetvu sreće, ali njihov rezultat biva sasvim suprotan. Điva je sve jače vezana za točak rađanja i smrti ovim žicama avidje (neznanja), kame (strasti) i karme. Pojavljuje se Guru i prosvećuje đivu. On kaže: «O, čoveče, to nije način da postigneš večno blaženstvo ili spasenje. Speri prljavštinu karme koju si dobio sa ovim rođenjem pomoću vode bakti prema Bogu i sapuna odsustva želja. Produhovi sva svoja dela. Tada će prljavština koja ti je pokrila dušu biti sprana, i ti ćeš sijati u svojoj iskonskoj slavi.» Učenik na to počinje da primenjuje bakti i niškama-sevu, i naposletku biva oslobođen.