Parabola o darovima šećernom bogu

Čuvši za delotvornost molitve kipu Vinajake napravljenom od šećera, jedan čovek je poželeo da vrši svakodnevnu puđu (službu Božju) idolu od šećera. Bio je velika cicija, i nije želeo da na puđu potroši mnogo para. I pored toga, pripremio je idola i započeo puđu. Kada je došao čas za ponudu nevedije (žrtvovanje hrane) Gospodu, škrtac nije znao šta da radi. Sa sobom nije poneo ništa za nevediju, niti je bio spreman da bilo šta kupi. Zaključio je da idol ionako ima velik stomak (Vinajaka i treba da ima velik stomak), a stomak je bio od šećera. «Taj šećer će biti dovoljan za nevediju», pomislio je. Perorezom je odsekao delić Vinajakinog stomaka, stavio taj šećer na tanjir i ponudio ga idolu kao nevediju. Da ga nauči pameti, Vinajaka ga je učinio takvim siromahom da je morao da jede sopstveno meso i da umre užasnom smrću.
Neki ljudi prilaze svecima i mudracima sa bezbožnim namerama. Čuli su da obožavanje svetaca podaruje blagostanje i slavu, pa im prilaze i govore slatke reči, ali su tvrdice i neće potrošiti ni novčić na milosrđe. Čak će otići tako daleko da varaju sveca uzimajući cveće i voće iz njegovog vlastitog prebivališta i stvarajući privid da su to njihove žrtve njemu! Zbog toga ostaju i bez ono malo blagostanja i pameti koje su imali, a na kraju umiru užasnom smrću, zagnjureni u neznanje i zabludu.