Poglavlje sedmo

Pokoravanje uma

Parabola o mravima i planini šećera

Na hiljade mrava živelo je na brdu od soli. Saznavši od jednog mrava da se u blizini nalazi planina šećera, neki mravi odoše da se do sita najedu. Mnogi od njih hodali su i hodali, ali na celoj planini nisu mogli da nađu ništa izuzev soli, pošto su u svojim ustima imali čestice soli koje nisu bili voljni da ostave na stranu. Tek nekoliko njih ispljunulo je so i napunilo usta šećerom, misleći da u njima nose celu planinu!
Sličan je slučaj sa običnim osobama iz sveta, koje ne mogu da pronađu blaženstvo čak i ako su obavešteni da se planina blaženstva nalazi pokraj njih, ili da hodaju po samoj toj planini, jer nisu voljni da ostave u stranu svoje privrženosti i sebične ciljeve za koje su čvrsto vezani.
Sam um je uzrok kako ropstva tako i oslobođenja. Ako slane čestice vezanosti nisu odbačene, čovek nigde ne može naći trajni mir, makar ga tražio po celoj vasioni. Samo retki su u stanju da u maloj meri praktikuju odricanje. Pomoću toga doživljavaju tek slab odraz blaženstva. Blagosloven je onaj ko se utapa u blaženstvu, postajući time samo blaženstvo, što je rezultat vrhovnog odricanja svih želja i prianjanja.