Parabola o izgubljenom ručnom satu

Jedan je čovek izbezumljeno tražio nešto u mračnoj sobi. Plakao je i vikao. Napravio je džumbus od stvari u sobi; neke je polomio, a o neke se spotakao. I pored svega toga, nije uspevao da pronađe ono za čime je tragao.
Njegov prijatelj je došao na prag i upitao ga za razlog njegovog nezadovoljstva. On odgovori: «Prijatelju moj, izgubio sam svoj ručni sat. Nestao je.»
Prijatelj reče: «Kako je mogao da nestane odavde? A i ti si glupan kada ga tražiš u ovom mraku! Doneo sam svetiljku. Ali, pre svega se smiri. Dobro razmisli i pokušaj da se setiš gde bi mogao da bude. Uskoro ćeš ga sigurno pronaći.»
Čovek je postupio po tim uputstvima i dokopao se sata. Prijatelj mu je objasnio: «Sat nije bio izgubljen, niti si ga sada stekao. Sve vreme je bio tu. Međutim, zbog mraka koji je vladao u sobi, i zato što si ga tražio tamo gde se nije nalazio, nisi ga posedovao. Nisi bio upućen u njegov položaj. Sada kada je to neznanje uklonjeno, ti misliš da si ga stekao. Ali, on je oduvek bio tvoj i nikada nije bio izgubljen.»
Slično tome, u najdubljem kutku čovekovog srca je Jastvo, prepuno blaženstva i spokoja. Ali, oslepljen mrakom neznanja, čovek nije u stanju da ga vidi i da iskusi sreću i mir. Tragajući za njima, on luta naokolo među stvarima ovoga sveta, samome sebi stvara zbrku, uzrokuje i tuđu i svoju patnju, plače i viče, ali nikako ne nalazi objekt svoje potrage. Konačno se pojavljuje Guru sa svetiljkom mudrosti u ruci. On kaže čoveku: «Ovom svetiljkom ukloni tamu svog neznanja; smiri se; obuzdaj sve mentalne promene. Zatim analiziraj čitavo svoje iskustvo i meditiraj na ishod. Otkrićeš Jastvo; nisi ga bio izgubio, niti si ga sada stekao. Ono je oduvek bilo tu, samo što ti to nisi znao. Sada kada u tvome čistom srcu i stišanom umu Jastvo blista, samoosvetljeno, ti smatraš da si ga ponovo zadobio. Ali, zapravo ga nikada nisi ni izgubio.»