Parabola o svekrvi i prosjaku

Jedan je prosjak prišao kući dok je svekrva bila odsutna, a snaja je odbila da mu da milostinju. Prosjak je otišao, ali svekrva ga je srela na drumu. Rekao joj je da je njena snaja odbila da mu da milostinju. «Otkud joj pravo na tako nešto?», zagrmela je svekrva, «pođi ti sa mnom.» Prosjak se za njom vratio do kuće, pun očekivanja. Čim je stigla do kuće, svekrva se okrenula i rekla mu: «Odlazi. Neću ti ništa dati. Ali, čak i na ovo odbijanje samo ja imam pravo u ovoj kući, a ne moja snaja.»
Isto tako, kada se čovek okrene od objekata sveta, zgađen njima, duhovni učitelj ga upozorava i ukazuje mu da ne treba da ostane pasivan, ili da izbegava svet. Neko vreme se čini da on propoveda aktivizam, prema teoriji da je svet uverljiva realnost! On traži od sadake da radi, da svima pomaže i da sve voli, kao da postoje 'mnogi'. Kada dođe čas, sadaka postiže samorealizaciju. Tada napušta svaku svetovnost, istinski se odriče sveta i ostaje uronjen u svest o Jednom. Ali, to odricanje nastalo je iz samorealizacije; on tada ima pravo da se odrekne. I jedino on i može da se odrekne sveta i svake aktivnosti. Spoznao je Jedno Jastvo u svemu. Aspirant poseduje ađnana-veragju, veragju izazvanu bolnom i mučnom prirodom sveta. Svetac, naprotiv, ima đnana-veragju, ili veragju rođenu iz spoznaje suštinske prirode Jastva, koje je jedno, nedeljivo, sveprožimajuća svesnost, uzvišeno živo prisustvo, sa čijom spoznajom čovek više ni za čim ne žudi.