Parabola o sumnjičavcu koji se udavio

Stoje dva čoveka na hridi u okeanu, podaleko od obale. Smrkava se, kopno se više ne vidi, a oblaci se gomilaju na nebu, talasi udaraju o stenu i okean je sve uzburkaniji.
U tom se mraku pred njima pojavi čovek. «Pođite sa mnom, odvešću vas na obalu», kaže im on.
Razborit čovek odmah mu se pridružuje, a glupan ga pita: «A kako ćeš nas ti to prevesti preko ovolike vode?'»
«Imam čamac», kaže mu pridošlica. «Ja sam spreman da pođem sa tobom», kaže razboriti čovek. «Ne, ja ne idem», kaže glupan; «šta ako je čamac neispravan, ili ako je taj tip kriminalac i ubica?»
Tako razboriti uđe u čamac i bezbedno stigne na obalu, predvođen čamdžijom, dok glupana ubrzo progutaju narastajući talasi.
Održavajući se na površini ovog okeana samsare, điva posle silne borbe dobija ovu blagodat ljudskog rođenja. Druga obala spasa još nije dosegnuta, a vreme izmiče. Nastupa veče života, gubi se vid. Oko mudrosti oslepljeno je gomilajućim oblacima materijalizma i nesklada. Zbunjen i pobožan, čovek stoji na hridini individualnog života.
Guru mu dolazi sa čamcem Božjeg imena ili bakti. Rukom ga poziva da mu se pridruži u čamcu i tako bezbedno stigne na obalu. Razborit čovek spremno ga posluša. Ali, glupan ima hiljadu sumnji i milion bojazni. On osporava verodostojnost Gurua i vrednost bakti. Vrlo ubrzo ga ponovo proguta ogromni okean samsare i on, potonuvši, propušta najveću priliku da se spasi, koja mu je bila data od Boga.