Parabola o čoveku i njegovom psu

Čovek je pošao u šetnju sa svojim voljenim psom. Bio je veoma ponosan na njega, i ovaj je uvek išao pred njim. Taj čovek je imao kišobran u ruci. Da pokaže ljudima oko sebe da bi njegov pas ljubimac učinio za njega sve, dao mu je da nosi kišobran u zubima, i ovaj je ponosno išao pred njim. Iznenada je počela da pada kiša, a pas se nalazio sto metara ispred njega. Čovek je potrčao prema njemu, ali pas se, ne znajući zašto gospodar protivno svom običaju trči ka njemu, uplašio i u punom trku pojurio ka kući. Ponosni čovek bio je mokar do gole kože pre nego što je uspeo da stigne do kuće i uzme kišobran.
Điva, zaslepljena ponosom i neznanjem, poverava svoju duhovnu svest umu. Neko vreme se čini da um ide ispred nje i vodi je, čvrsto držeći svest, i điva smatra da je svest na sigurnom. Ali, nailazi jak pljusak patnji svetovnog života i iskušenja čulnih objekata. Pas-um sa kišobranom duhovne svesti razdvojio se od đive i veoma je udaljen.
Da kišobran duhovne svesti nije bio poveren umu (koji nije mogao zaista da ga upotrebi), điva je mogla da se zaštiti od kiše patnji i iskušenja. Ovako, što brže trči ka oslobođenju od njih, čini se da joj ono sve više izmiče.
Stoga, Čoveče, ne učini glupost da poveriš svoje duhovno blago i sreću svome neispravnom umu. On je krajnje nepouzdan, i napustiće te kada budeš na iskušenjima. Nauči se da veruješ isključivo u Gospoda. Njega učini svojim jedinim uporištem.