Poglavlje četvrto

Oprema sadake

Parabola o naričućoj ptici

Dve ptice, mužjak i ženka, sagradile su gnezdo u krošnji drveta. Imale su mladunce, koje je ženka čuvala dok bi mužjak odlazio u potragu za hranom. Jednoga dana, dok je mužjak bio odsutan, naišao je lovac i naciljao na ženku. Ova je to primetila, ali nije htela da odleti da lovac ne bi pobio njene ptiće. Koristeći priliku, lovac ju je oborio strelom. Mužjak se upravo tada vratio do gnezda i, zatekavši mrtvu ženku u lovčevim rukama, počeo je da je oplakuje i jadikuje zajedno sa mladuncima. Da je, umesto toga, iskoristio svoja krila, odleteo bi i izbegao smrt. Ali, pošto je sedeo naričući nad smrću svoje partnerke, lovac je drugom strelom oborio i njega. Zatim je još samo trebalo da se popne na drvo i pokupi mladunce. Čitava porodica je tako izginula ni ne pokušavši da se spasi.
Isti je slučaj i sa ljudskim bićima. Roditelji su snažno privrženi i vezani sa svoju decu i unučad, i ne primećuju približavanje smrti. Čak i kad im se smrt unese u lice, to prianjanje ih zaslepi i oni se drže svoje dece dok ih smrt neumoljivo odvlači sa sobom. Kada njen voljeni umre, to treba da je znak za ucveljenu osobu da poleti na krilima viveke (ispravnog rasuđivanja) i veragje i odleti u carstvo Besmrtnog, vršeći rigoroznu sadanu. Naprotiv, ožalošćeni jadikuje nad gubitkom i postaje sve više vezan za porodicu. Lovac (smrt) lako dolazi do sledeće žrtve. I tako, jedno za drugim, ljudska bića ulaze u kuću Jame (boga smrti) ne pružajući ni najmanji otpor. Premda znaju da je smrt neminovna, oni dokono sede pozivajući je, umesto da se potrude da je pobede. O, čoveče, ti imaš krila viveke i veragje; odleti pre nego što te lovac odnese sa sobom!