Parabola o okorelom starcu

U svojoj mladosti ovaj je čovek stekao veliko bogatstvo, odavao se mnogim porocima i bio veoma uticajan. Bremenito godinama i iskustvom, njegovo telo izgubilo je snagu i evo ga gde leži na samrtnom odru, onemoćao i iznuren. Ali, čak ni tada ne želi da bilo ko osim njegovih prijatelja stupi u kuću! Posebno brine da u kuću ne uđu religiozni ljudi, da ne bi propovedali doktrinu o drugom svetu, za koju on smatra da nije pogodna za materijalni napredak njegove porodice. Zbog toga hvata svoj masivni štap za hodanje i seda pred ulaz u kuću. Niko ne može da prođe a da ga on ne primeti. Iako više ne može da vidi, svakoga ko pokuša da uđe u kuću pita: «Ko si ti?», i propušta isključivo stare prijatelje! Pobožne ljude koji pokušavaju da blagoslove kuću čak i sada sprečava da uđu. Najzad, on umire i oni ulaze u kuću, pevaju bađane i kirtane (duhovne pesme) i tako je pretvaraju u istinsku vaikuntu (boravište Boga).
U srcu nemoralnog čoveka žudnja se ispoljava u svoj svojoj đavolskoj snazi. Ponovljeni udarci i šamari u ovom svetu, i trošenje vitalnih energija, umanjuju snagu želje. Ali, čak i kada je značajno oslabljena, ona seda na ulaz u antakaranu i ne dopušta nijednoj svetoj misli da uđe u um. Čak i kada ne može aktivno da se prepušta čulnim užicima, ona nije voljna da pusti đivu da uživa u satsangu i sankirtanu. Sa velikim štapom zablude i sumnje ona rasteruje sve božanske uticaje. Ali, najzad silazi Božja milost, i žudnja umire. Božanski uticaji, koji su do tada čekali svoju šansu, skupljaju se oko đive i omogućuju joj da ostvari svoju božansku prirodu.