Parabola o dečjoj svađi zbog kuća od blata

Nekoliko dece se igralo na seoskoj ulici praveći kuće i glumeći porodične uloge. Jedno je dete nasekiralo drugo, pa mu je ovo u nastupu besa šutnulo kuću koju je ono napravilo. I počeše da se svađaju oko toga. «Uništio si mi kuću; kako se usuđuješ?», itd. itd. Mladić koji je sve to posmatrao poče da se smeje nerazumnosti dece koja se svađaju zbog nestvarnih ''kuća'' načinjenih od pregršti blata, koje bi ionako srušili kad igri dođe kraj. Stariji čovek je, međutim, prokomentarisao: «Prijatelju, kada si bio dečak i ti si se ovako svađao. Sada kada si odrastao, takve stvari te više ne zanimaju. Stekao si osećaj za pravilnu procenu stvari. Dođi, treba na svaki način da umirimo decu; ali ne smeš da se smeješ njihovom ponašanju.»
Slično tome, ljudi se u svetu svađaju zbog banalnih stvari. Podižu kuće od cigle i blata, i svađaju se oko njihovog vlasništva. Cela ova planeta je gomila blata koja se obrće u beskonačnom prostoru. Privremeno je stvorena da bi đive mogle da izvode Njegovu predstavu. A kada se predstava završi, i ona će prestati da postoji. Osoba svetovne mudrosti smeje se onima koji se svađaju oko objekata čula. Ali, mudrac ga podseća da se i on, pre nego što je stekao znanje o prolaznosti objekata, takođe ponašao poput tih svetovnih ljudi. Sa iskrenom ljubavlju i saosećanjem, on navodi ljude da žive u miru i postupno ih prosvećuje i upućuje u pravu prirodu zemaljskih objekata, kao i mira i blaženstva koje mogu imati u Jastvu.