Prvo je stigao zvuk, a onda se pojavio helikopter. I vajran je dreknuo: „Ajmo, tutanj! Svi na jug! Prema slovu H!“

   Saturnčica je odmah poskočila kad je čula prema kojoj strani svijeta idemo i ja sam krenula za njom. Ptica nam se pridružila jer svake godine iznova radi vježbu orijentacije da se ne bi zabunila i odletjela s nekim pogrešnim jatom. Upravo dvoji kojim putem krenuti pa prati znakove…

 

   Vaj, Borivoj, Novi i anoinep su predvodnici čitavog ovog Magicus čopora. Napokon ćemo vidjeti kako su oni majstorski i u rekordnom roku uredili teren za slijetanje, a ja i saturnčica ćemo obići slovo H i onu zatvorenu, zakrivljenu crtu koja sliči na sve samo ne na krug.

  

   Gledam Iridu… Oguglala je ona više na dolaske i odlaske. Potpuno je mirna.

 

   Helikopter slijeće. Vaj drekne: „Ajmo, pozdrav dobrodošlice pilotu!“ i mi svi pogledamo prema nebu, nasmijemo se i mahnemo. Nešto bljesne. Odraz od stakla, valjda.

 

   Iz helikoptera izlazi pilot… i… Šime Strikoman! Rukuju se s 3M, a nas ostale pozdravlja. Kaže da mu se dogodilo nešto vrlo čudno. Nazvao ga je, naime, stanoviti gospodin iz Bjelovara (koji je htio ostati anoniman), zamolio ga da dođe na Magični otok i slika našu milenijsku fotografiju, rekavši mu da njegov prijatelj, pilot iz Zagreba danas ide tamo po jednu od osnivačica Magicusa. Zamolio ga je da bude brz i učinkovit te da i njemu, po povratku, ponese jednu našu fotografiju i, naravno, sve unaprijed platio.

   „Hoćete li nas onda sad fotografirati?“, upita ga Irida, a Šime se nasmije: „Već jesam! Te nam objasni da najnoviji izum tehnike u pilotskoj kabini upravo izbacuje naše fotografije. Ode tamo, uzme u naramak slike i podijeli nam svakome po jednu te uruči mlabos još jednu kako bi je pohranila u arhivu Magicusa.

 

   „Aj sad, svi uglas!“, drekne vajran i mi, k'o jedno, iz petnih žila viknemo: „Hvalaaa!!!“

 

   Ode Irida. DeVeT joj je kavalirski pridržao ruku dok se penjala u helikopter. Zavrti se ona elisa i svi troje nestadoše.

 

   Bilo mi je žao što Irida odlazi i što se nikada ne može pošteno odmoriti čak ni na dan – dva, al' sad – šta je, tu je! Možda joj dođemo u snove ili upita tarot kako smo… S njom je otišao i jedini mobitel na otoku…

  

   A mi već buljimo u slike. Gledamo kako smo „ispali“. „A vidi mene! Što sam fotogenična, to je katastrofa živa. Ali, bar se smijem… pa krenem s onom fotografijom natrag kad mi neka ptičica sleti na rame i znatiželjno proviruje. Ja joj se nasmješim: „E, jesi znatiželjna, k'o da sam te ja rodila… pa joj stanem objašnjavati: „Vidiš ovo malo plavo… To sam ti ja! A ovo do mene su: saturn17, Elyca, happy, alius, ivana, heylove i biby, ShadowOfSoul, ptica… Kad sam izrekla „ptica“, ona je ptičica stala skakutati po mom lijevom ramenu i tako mi glasno cvrkutati na uho da sam je zamolila: „Daj, tiše malo, molim te! Što si se uscvrkutala na spomen ptice? Pa nije ona iz tvog jata!“

   ciju, ciju, cijuuu… cvrkut, cvrkut…

   „Ma daj, pogledaj malo bolje! Ovo je naša ptica! I da znaš, neće s tobom na jug.“ … pa se sjetim: „A jel' ti voliš tortu od jagoda?“ Zamahne ona ptica krilima i odleprša dalje, a ja za njom govorim: „Eto vidiš! Jesam li ti rekla? Nije ona iz tvog jata! Ionako su nam ostale samo 2M… sad bi ti i pticu odnijela. Ma, kako da ne!“ … pa se uhvatim za ono lijevo uho i pomislim – probila mi uši, a nije donijela naušnice…