Nakon naše literarne sekcije, slijedi likovna, mada mi ovdje imamo i nekoliko multitalentiranih.

   Ljubica na bijelom platnu veze niti kopna, mora i neba vješto spajajući motive s otoka. Do nje sad sjedi slavuj koji joj pjeva neku prekrasnu pjesmu i prosipa je po Ljubičinoj slici. I ja gledam… ova slika kao da pjeva… Maestralno!

   Boris se taman spremao slikati morski akvarel kad sam ja uskočila, tutnula mu u ruke glatki papir i HB olovku: „Borise, nacrtaj mi portret!“

   „Dobro.“, reče mi Boris, „Sjedi tu i miruj!“

   I sjednem ja… Mirovala sam valjda cijelih šesnaest minuta (što je moj osobni rekord), a onda odskočila uvis i rekla mu: „Ma ne mogu, Borise! Aj' ti nacrtaj nešto, a ja ću poslije pogađat' što je to.“

   I Boris se nasmije (šta će od mene) pa kaže: „OK! Važi!“

   Arelena! Ma tko joj je opet tutnuo kist u ruke?! Na odmoru je. I ona je prošla kroz vrlo teške trenutke u životu. Ne želim da se umara… pa nježno uzmem onaj kist iz arelenine ruke, odložim ga na stalak, uz paletu, uzmem je za ruku i pođemo prema kući. „Odmori, ženo draga!“, rekoh… pa pridržim areleninu ruku dok se spuštala na viseću ležaljku razvučenu između dva stabla iza kuće. Malo sam je zaljuljala, citirala par najljepših Sai Babinih rečenica o ljubavi, a ona je, umorna od klesanja, dragog kamenja i kista ubrzo zaspala… pa sam na prstima otrčala u kuću, s prvog kreveta uzela plahtu i pokrila usnulu arelenu.

   A onda sam se vratila na plažu, umakala prste u more i na pijesku stvarala neku svoju vlastitu škrabotinu. Bruka je koliko nemam likovnog dara, al' ja švrljam, zabavljam se, jer… ionako će poslije doći plima i sve to izbrisati… kao da ga nikad nije ni bilo.

   Na brzinu, na mokrom pijesku ispišem nečije ime. I, evo, već… odnio ga val! Nema ga…

   … pa otpuhnem poljubac u visine i na pijesku, grančicom što ju je izbacilo more, preko pola plaže nacrtam veliki osmijeh. :)