Saturnčica je pred kućom kihala.

   „Šta se dogodilo, saturnčice? Više niste u redu za ples?“

   „Ma neee… reče saturn17. DeVeT je došao, tražio kaj ima za jesti (jer je jaaako gladan) i sve nas je rastjerao riječima: Odite nekaj delati! Mi smo tad krenule u kuću da pripremimo nešto za ručak, a on je otišao. (Radi…)“

   „Ti ne kuhaš?“

   „Ne. Stalno sam kihala zbog papra pa su me potjerali van.“

   „Saturnčice, a da odemo onoj našoj četvorici na čelu s vajranom odnijeti par sendviča i nešto za popiti? Vruće je… jako, a oni rade… pa da ne bi dehidrirali.“

   I tako sam im složila po sendvič (jer, saturn kiše). Vajranu sam složila od sira jer znam da neće pršuta, a ovima drugima – kombinirano. Ponijeli smo im soka pa sad… valjda će im odgovarat', šta ja znam…

   Krenusmo nas dvije, pričajući neke gluparije preskakale preko kamenjara. Saturnčica je čvrsto držala haljinu jer joj je u neugodnom sjećanju ostala jedna bura. Provirila je iza jednog kamena kao da je predosjećala da se tamo nalazi „ona“ plaža.

   „Ajme!“, vrisne saturnčica. Dotrčim. Ispadne mi vrećica sa sendvičima iz ruke. Srećom, zamotani su po propisu. Proćirim… i imam što vidjeti: Meksinakac!

   I nas dvije brže - bolje pokrijemo oči rukama. K'o po vragu (Bože mi prosti) zapuše neki čudan vjetar… odletješe i šešir i šeširić. „Aaaaaaaaaaaaaaaaaaa“, uglas zaustimo i produžimo dalje hihoćući se.

   „Saturne, gledala si kroz prste!“, smijem joj se.

   „A je li? A kako ti to znaš kad su ti oči bile prekrivene rukama?“

   „Paaaaa… ovaj… haljinica… poletjela uvis… Morala sam je spustit'.“

   „I meni isto!“, reče saturn i nas dvije prasnemo u smijeh i produžimo dalje.