Pronašli smo onu četvoricu vrlo lako. Naime, vajran ih je nagovorio da, dok rade, pjevaju Makijeve pjesme… tako da smo ih čuli iz daljine.

    Ostavile smo im sendviče i piće. Jako su se obradovali jer su bili iscrpljeni, gladni i žedni.

   Anoinep je predložio da bi se tu, nakon što Irida odleti helikopterom fino mogao igrati golf. Ponio je palicu i lopticu.

   „Neee!“, zavikasmo nas dvije… pa ja nadodam: „Gerilac… Ako te vidi s golf palicom, gotov si! Prebit će te! Odustani od te ideje s golfom ako ti je život mio.“

   „A zašto?“

   „Ma pusti… 'ko će ti to sad objašnjavat'… duga priča.“

   Nasmije se anoinep pa reče: „O plava, o jedina…“, a ja mu priprijetim prstom: „Mustro mala, slatkorječiva!“

   … a on počne recitirati pjesmu: „Kada odem…“

   „Ma kud bi ti?“, reče vajran, „Još nismo gotovi. Ajmo, pjevaj Makija!“

   „E, nećem, vaj!“, odgovori anoinep i nastavi recitirati, ali neku drugu pjesmu…

   Pošto su već očistili dosta terena, ja i saturnčica smo bijelim sprejem na sredini terena nacrtale veliki krug pa slovo H. Ja jednu crtu, ona drugu, pa smo ih spojile, uhvatile se za ruke i otrčale natrag prema kući, u širokom luku zaobilazeći spornu plažu. Pjevale smo: „Da, dadada, da, dada, da, da…“

    „Apćiha!“, prekine saturnčica na trenutak pjesmu i ja odlučim: neću od nje tražiti rupčiće pa makar više ni slova ne napisala…