Izađem ja, bacim pogled na ono muško društvo. Netko se izdvaja …

   Vajran je ugledao neki kamen u blizini, ustane se pa nekud krene. Ih, sto posto ide po čekić, pomislim, pa dotrčim do njega.

   „Buć, vaj!“, poljubim ga u obraz (jer vajran je, što je opće poznato, veeelika ljubilica). „Znaš, po Iridu danas treba doći helikopter paaa… Bi li ti mogao organizirati da se malo počisti teren na drugoj strani otoka, pored plaže… prostor za slijetanje?“

   „Samo bez panike, Zemljo! (valjda znaš pravilo broj 1) Ne boj se ni mrava!“, odgovori vaj pa odluči u pomoć pozvati sve one koji su komentirali njegov članak „Kopati treba, kopati“.

   „Ali, vaj, tamo je puno korisnica komentiralo. Nemoj da cure moraju kopat'.“ … pa mu preporučim Novog, koji odlično barata pilom (blago čempresu kojega zaobiđe), anoeipa (sigurno će se iznenaditi koliko ovdje drveća ima jer kod njega ima samo jedno, a i njemu je otkinuo par grančica za šibe, znači: pola! ) i Borivoja (kad odradi jogging) jer je u odličnoj formi.

   „Dosta vas je četvorica!“, rekoh. „Mislim da sam ti malo pomogla oko izbora.“

   „Misliš, dakle – jesi!“, citira vajran Descartesa.

   „Jel' to starokineska, vaj?“, nasmijem se… pa mu probam čitati misli: Starokineska? E, Zemljo, Zemljo, nemaš ti pojma o kakvom sam ja kopanju govorio… Daj misli malo tom svojom glavom! Ma, šta ja znam tko si ti, što si, i tko ti je tetka… al' jedno sam siguran: Nikad nećeš studirati na Univerzitetu zdrave pameti!

  „Hej, vaj! Kad završite, pozovi me, molim te, da nacrtam krug i napišem slovo: H. Znaš kako se volim igrati sa slovima…“

   „Pođi u miru!“, reče vaj.

   „Bogu hvala!“, odgovorim i odem, sa smješkom, dalje. Eh, vaj, vaj…