Pljus! Pljus! Pljusss!

   Trljam oči. Budim se. Ogledam se oko sebe. Iz plićaka, do mojih nogu, izranja sirena. Tako sam se obradovala što je vidim… nježna, draga sirena! I ja dotrčim do nje, zagrlim je snažno, a istovremeno blago: „Pa di si mi ti? Sto godina te nisam vidjela! Zašto te nema?“

   Uskočim k njoj, u more i nas dvije zaplivamo u daljinu dok su nam se mokre kose ljeskale na suncu poput ljuskica na tijelu ribe… I, dok smo plivale, sirena mi je ispričala svoju priču. Zaljubila se, naime…

   „U mornara?“, upitam je.

   „Ne. U ribara.“, reče ona pa pogne glavu. „Uhvatila sam se u njegovu mrežu i zaljubila čim sam ga ugledala, no on nije mario za mene i moje osjećaje. Stavio me na vagu i pohvalio se prijateljima kako je uhvatio kapitalca.“

   „Užas!“, izleti mi… „Ribar – srcolomac. Znam, događa se, sireno, da zavoliš nekoga 'ko te ne ferma ni 5%... A štaš!“ … pa nadodam: „Ma, pusti! Ti si mlada i pronaći ćeš za sebe nekog dobrodušnog mornara. A do tada… uživaj u Božjem zagrljaju i molim te, molim te… ne budi tužna!“ pa je poljubim u onaj mokri obraz.

   Spremala se ponovo otići…

   „Svrati ponekad… Napiši koju riječ…“

   Sirena se nasmiješi, i prije nego će ponovo zaroniti u dubine, vrhom repa ispiše po površini mora „buc“, nadoda crticu nad slovom c i otplovi…

   „Sretno!“, mahnem joj iz mora, al' me više sigurno nije mogla čuti.