Vratile smo se do kuće. Ugledale smo DeVeTku gdje hoda po plaži… potpuno sam.

   "Jesam ti rekla da ono nije bio on?“

   Saturnčica ulijeće u kuću, iz torbe vadi antihistaminik i brzo ga popije.

   Srce je za štednjakom i kuha nešto u velikom loncu. Sigurno opet sarme. Sarme… po ovoj vrućini! I već ih je stavila kuhat', a htjela sam joj reći da uvije, onako, iz štosa, jednu sa samom rižom… jer odavno nisam čula DeVeTku kako kaže: bljak! Ma, nije bitno, srce ionako sigurno ne bi pristala…

   Provirim kroz prozor… DeVeT samotan luta… nekak' je… tužan… i nešto mi se srce stislo…

   Ma što li mu je? Sarme se kuhaju… količinski dovoljno da nahrane skoro sve gladne svijeta… i sve je to samo za njega… ne kužim… hmmm… pa mi oko zapne za kalendar na zidu… šesti kolovoza… i ja očupam onaj crveni kvadratić sa broja šest… i odlučim da će kalendar večeras poslužiti za potpalu logorske vatre.

   „Saturnčice, otiđi do DeVeT pa ga malo oraspoloži, molim te! Ja znam da se vas dvoje jako dobro razumijete.“, nasmijem se… i saturnčica bez riječi ode. Nije ju trebalo puno nagovarat'.

   „I čuvaj se tramvaja!“, citiram DeVeTku.

   „Srce, ček, nećeš valjda same sarme kuhat'? A di ti je pire?“, upitam.

   „Sad ću ja…“, reče srce. „Ne brini.“

   „Oćeš da ja ogulim koji krumpir?“, upitam.

   „Ne!“, odgovori srce, „Ne treba!“ … i ja odem dalje.