Jednoga jutra, Mula Nasrudin je šetao po tržnici sasvim utučen. Prijatelj koji ga je vidio takvog, nije mogao da povjeruje svoj im očima: “Prijatelju moj, što se to dogodilo? - Nikada te nisam vidio u takvom stanju”.

“Ne pitaj me, molim te”, reče mu Nasrudin. “Tako sam tužan da mi dođe da crknem od plača i jada”.

Prijatelj je bio uporan: “Ali, u čemu je stvar? Znam te decenijima, ali u takvom stanju nikada te nisam vidio. Bio si u najtežim životnim situacijama, ali tako depresivan zaista nikad nisi bio. Što ti se desilo, reci mi?”

“Prije dva tjedna”, poče Mula da objašnjava drhtavim glasom, “umro mi je ujak i ostavio mi je

nešto malo više od sto tisuća dolara”.

“Pa, jesi li ti poludio, Nasrudine?” začudi se ovaj. “Ako ti je ujak ostavio tolike pare, morao bi biti sretan, a ne da se tu ubijaš od depresije?”

“Da, tako bi trebalo biti, ali prošle nedjelje i moj drugi ujak je preminuo, i ostavio mi je dvije stotine tisuća dolara”.

“Pa, ti si onda potpuno poludio!” - Nasrudinov prijatelj je stvarno bio kao gromom ošinut. “Trebao bi da skačeš od radosti, da slaviš, jer sada zaista nema razloga da se presamićuješ od očaja. Stvarno bi morao da si sretan najsretniji čovjek u gradu!”

“Znam”, reče Nasrudin, “ali ja više nemam nijednog ujaka - to je ono što me rastužuje!”