Tri starca su sjedila na nekoj klupi, pričajući svaki o svojim problemima - jer o čemu bi stari ljudi i mogli pričati ako ne o vlastitoj bijedi?

Jedan od njih, koji je imao sedamdeset i tri godine rekao je: “Moj sluh popušta sve više, iz dana u dan. Ljudi moraju da mi se deru na uho, no čak i tada, čini mi se, ne čujem baš najjasnije”.

Drugi, od svojih osamdesetak i kusur godina, mogao je samo, uz uzdah, dodati: “Meni su oči sve slabije i slabije - što je još gore, čim mi se da više ne mogu vidjeti koja je žena plavuša, a koja crvenokosa”.

Na kraju je na red došao i Mula Nasrudin, koji je tada imao devedeset i pet godina. “Reci nam, Nasrudine”, zapitaše ga ona dvojica, “u čemu je tvoj problem?”

“Moja je nevolja”, otpoče Nasrudin, “dublja od vaših. Baš mi se to desilo prošle noći: ja i žena imali smo lijepu večeru, popili smo dosta vina, pa sam se ja, nakon toga, zavalio u sofu i malo pridrijemao. Poslije jedno pola sata, uočio sam daje moja žena otišla u krevet. Odmah sam dojurio do nje, i prije no što sam uskočio, doviknuo sam joj: “Hajde ženo, napravi mi malo mjesta, da se malo zabavimo”. Žena mi je, sva iznenađena rekla: “Što? Pa uradili smo to prije manje od deset minuta!”

Uzdahnuvši, Mula Nasrudin se pljesnuo po koljenu i tužno pogledao u svoje prijatelje: “Kao što vidite, prijatelji dragi, moje je pamćenje sve slabije i slabije!”