ŽIVI POKOPANI

22. rujan

Čovjek  u  kratko  vrijeme  izgubio  svoju voljenu ženu i  svoga  sina jedinca .  Pošao  sam s  njim  na  groblje . Trenutak  pun  bola .

Tu  je  sa svojom ženom  i  svojim  sinom  taj  čovjek pokopao  i  najveći  dio   vlastita života .

Dugo  smo  tu stajali,  nijemi  od  bola .

Nakon  nekog  vremena  prošetao  sam   opet

malo  grobljem ,  tim  gradom  od  mramora  i  kamena . U  to  vrijeme  na groblju  nije  bilo  nikoga .

Između  uređenih  grobova vidio  sam  i  one druge , zarasle  u  travu i korov, zapuštene .

Već godinama tu  nitko  nije  bio . Zaboravljeni  mrtvi !

Misli  mi  se zatim  preniješe  u  grad živih.

Da  netko  zaboravlja  mrtve ,

to  se još  nekako  može  razumjeti. Mrtve to više  ne boli.

Ali  u  gradu  živih

zaboraviti  bližnjega,  možda  vlastitoga oca , vlastitu  majku ,  najbližu  rodbinu  -

žive  pokopane  u  ravnodušnosti

koja  kao  smrtni  korov  sve  nadrast  - to je sramota  nedostojna čovjeka.

Zato  pazi  da se  takvo groblje  ne  raširi  negdje i u  tvojoj  okolici ,  u  tvojoj   kući .