»NIKAD MI SE NIJE OSMJEHNULO NI JEDNO DIJETE «

10. srpanj

U  ovo  vrijeme  praznika  dobio  sam  jedno  ogorčeno , ali  iskreno  pismo  od  jedne hendikepirane osobe . Pismo  sili  na  razmišljanje ,  čak i  na  rizik da  radost ljetovanja  bude  pomućena .  U  pismu  piše :

»Znam  odgovore  na  svoju  sudbinu :

'Prihvatiti,  pomiriti se s  time ,  trpjeti za druge. ' Sve je  to  besmisao ,  u  vatu  zapakirana  laž.

Ja  sam  odrastao  sa  samilošću ,  a  ne s  ljubavlju :    'Oh ,  siromah !  Baš je  to strašno !  A još  tako  malen! '

Ali  taj  mali  je odrastao ,  i  svakoga dana vode ga kao ovcu na klanje ,  uvijek drugamo .  I  uvijek ukočeno piljenje i buljenje !  Možete  li  sebi  zamisliti  dijete koje se  nikada

ni  s kim  nije  moglo  igrati?  Sada sam  navršio  četrdesetu ,

a  nikada  nisam  našao  partnericu .

Ja  i  jesam  nemoguć :  zavidan ,  nepovjerljiv,  razdražljiv, neprobavljiv.  Kakvi  biste vi  bili  na  mojem  mjestu ?

Da  me je  nekad  netko  htio čuti ,  iskalio  bih  mu sav svoj  bijes,  prije svega  na  mlade  djevojke .

Čime su zaslužile  svoje lijepo  lice  i  svoje  besprijekorno tijelo?  Mrzim  malu  djecu .  Znadete li  da  mi  se

još  nikad  nije  osmjehnulo  ni  jedno  dijete?«

Strašno  svjedočanstvo!  Ono  nas  sili  da  razmislimo i  da  budemo jako  zahvalni .

Jer zdravlje  nije  nikakvo  pravo ,  nego  dar.

I  traži  od  nas da  imamo jako  široko ,  toplo srce za sve koji  toliko i  tako  nezasluženo  trpe.