2.  VEČITO ZADIHANA

Teza. Ovo je igra koju igra zadihana domaćica. Situacija traži od nje da bude uspešna u deset do dvanaest različitih zanimanja, ili da se izrazimo drukčije - da ljupko i s lakoćom igra istovremeno deset do dvanaest različitih uloga. S vremena na vreme se u novinskim rubrikama

„za ženu i porodicu" javljaju polušaljivi spiskovi ovih „zanimanja" ili uloga: ljubavnica, majka, bolničarka, kućna pomoćnica (bedinerka), itd. Pošto se ove uloge obično meñusobno

isključuju i vrlo su zamorne, njihovo praktikovanje dovodi posle nekoliko godina do boljke

poznate pod imenom „Domaćičko koleno" (jer bez kolena nema ljuljanja, glačanja poda, podizanja, vožnje i tome slično), čije simptome je moguće sažeti u žalbu: „Umorila sam se."

Meñutim, ako je domaćica u stanju da nañe svoj ritam i da uživa u ljubavi prema mužu i deci, onda joj tih dvadeset pet godina neće proći samo u robijanju, nego i u zadovoljstvu, pa će ispratiti i najmlañe dete na njegovu granu sa jakim strahom od samoće. Ali, ako se ona, na jednoj strani, rukovodi svojim unutrašnjim Roditeljem i još stalno trpi kritike svog, za taj zadatak specijalno odabranog, supruga, a na drugoj strani nije u stanju da pronañe dovoljno uživnja u ljubavi prema svojoj porodici - može da se oseća sve više i više nesrećnom. U početku, pokušaće možda da nañe utehu u prednostima koje stiče igranjem „Da nije bilo tebe" i „Slaba tačka" (što stvarno nije za bacanje kad domaćici prekipi). Ali to ne može dugo da drži vodu. I tada treba tražiti neki drugi izlaz, a to je igranje „Večito zadihane".

Start za ovu igru je jednostavan. Ona prihvata sve što naiđe, pa čak traži i još. Ona priznaje uvek mužu da je u pravu kad joj nešto zamera, i izlazi u susret svim dečjim prohtevima. Ako su pozvali veliko društvo na večeru, onda nju ne zadovoljava samo to da vodi zanimljive razgovore za stolom, dok nestaje hrana koju je ona pripremila uz pomoć neke od baka, a u prijatnoj atmosferi stana čije čišćenje i ureñivanje nije prošlo bez nje, nego mora te večeri još i da izgleda sjajno, mada je istog jutra stigla i da odvede dete zubaru. Kad oseti da je pretrpana poslovima, ona dodaje odozgo nove i nove obaveze.

A onda, usred popodneva, njoj s razlogom pozli i sve ostane neurañeno. Ona tako ostavlja na cedilu i muža, i decu, i goste, pa samooptuživanju nikad kraja. Kad sve to ponovi nekoliko puta, njen brak biva doveden u pitanje, deca su zbunjena, a ona sama naglo mršavi, kosa joj ostaje neuredna, lice joj deluje zarozano, štkile su joj uvek izlizane. Tada dolazi u čekaonicu psihijatra i zrela je za bolnicu.

Antiteza: Postoji jednostavan i logičan lek: gña Bela može da obavi sve svoje poslove tokom nedelje, jedan za drugim, ali neophodno je da prestane da ih radi po dva ili više u isto vreme. Kad poziva društvo na večeru, onda će tog dana ili pripremati hranu ili biti negovateljica

svojoj deci, ali nikako i jedno i drugo. Ako je „Domaćičko koleno" jedina stvar koja je muči, na ovaj način može znatno sebi da pomogne.

Meñutim, ako se upustila u igru „Večito zadihane", teško da će biti u stanju da se pridržava ove terapije. U tom slučaju je i muž vrlo pažljivo odabran. Iako važi za razumnog čoveka, on će zakerati ako ona nije onako efikasna kaoi što njemu izgleda da je bila efikasna njegova majka. U stvari, ona se udaje kao njegova predstava o majci, koja se održava u njegovom unutrašnjem Roditelju i koja je nalik njenoj predstavi o sopstvenoj majci ili baki.

Pošto nañe odgovarajućeg partnera, njeno unutrašnje Dete sad može da se skrasi u ulozi večne zabrinutosti, koja joj obezbeñuje duševnu ravnotežu, te je neće lako napustiti. Ukoliko njen muž ima više odgovornosti na poslu, utoliko će im biti lakše da nañu Odrasle razloge za očuvanje nezdravih elemenata u svojim odnosima.

Kad postane neizdrživo, često intervencijom školskih vlasti u odbranu ugrožene nejači uključuje se i psihijatar kao treći igrač. Ili ga muž poziva da izvrši „generalnu opravku" njegove supruge, ili je ženi potreban kao saveznik protiv supruga. Sta će dalje biti zavisi od veštine i budnosti psihijatra.

Obično prva faza, koja treba da ublaži ženinu potištenost, nastupa glatko. Odlučujuća je druga faza u kojoj ona napušta igranje „Večito zadihane" da bi se posvetila igri „Psihijatrije". U toj fazi oba supružnika sklona su da se sve više suprotstavljaju psihijatru. Ponekad je to dobro prikriveno, tako da iznenada probije, mada ne i neočekivano za psihijatra. Ako pregrmimo ovu fazu, onda stvarni posaona analizi igre može da počne.

Nužno je prepoznati pravog krivca u ženinom unutrašnjem Roditelju, bilo majci ili babi. Muž je tu samo slučajno odabrana, nestručna figura, sa jasno odreñenom ulogom u igri. Terapeut nema protiv sebe samo tog ženinog Roditelja i njenog muža koji je dosta uložio u igru, nego i društvenu sredinu koja ohrabruje ženinu pokornost. Nedelju dana posle članka o mnogim ulogama koje domaćica mora da obavlja, iste nedeljne novine objavljuju psiho-test „Kako   mi polazi za rukom?" sa deset pitanja pomoću kojih je moguće utvrditi „koliko ste dobri kao domaćica/supruga/ma jka/kuvarica/blagajnik". Za domaćicu koja igra „Večito zadihanu" ovo

mu doñe nešto kao uputstvo koje ide uz dečje igre, a sadrži osnovna pravila. Time je ubrzano rasplamsavanje „Večito zadihane" koja, ako ništa ne preduzmemo, može lako da okonča u igri

„Državna bolnica". („Nije mi ni na kraj pameti da idem u bolnicu").

Postoji i jedna praktična teškoća sa takvim parovima: suprug je sklon da izbegava dublje lično angažovanje u lečenju i da ne ide dalje od igranja „Vidiš da sam se trudio", jer obično je i  sam više poremećen nego što se usuñuje da prizna. Umesto toga, on šalje indirektne poruke ženinom terapeutu, uz pomoć povremenih napada gneva, za koje zna da će biti pomenuti tokom terapeutskih seansi. Tako igra „Večito zadihana" lako napreduje do svog trećeg stupnja u kojem se pretvara u borbu na život i smrt, a najčešće vodi do - razvoda. Psihijatar skoro

da ostaje usamljen na strani života: na njegovoj strani je samo Odrasli pacijentkinje, koji  vodi neravnopravnu bitku - iz koje teško može da izañe kao pobednik - sa sva tri nivoa u njenom suprugu, kojima pomažu i njeni sopstveni unutrašnji Roditelj i Dete. To je dramatična bitka, u kojoj na jednoj strani učestvuju dvoje a na drugoj petoro, te traži

veliku veštinu i od najiskusnijeg od igranja igara vakcinisanog terapeuta. Ako' poklekne, na raspolaganju mu je spasonosno rešenje da žrtvuje svoju pacijentkinju na oltar razvoda, što izlazi na isto kao da je rekao: „Predajem se - Hajde, pobite se."