Član borivoj

Upisao:

borivoj

OBJAVLJENO:

KOJU IGRU IGRAŠ - ERIK BERN

KOJU IGRU IGRAŠ - ERIK BERN
Pacijentima i studentima od kojih sam uvek učio i još učim o igrama i smislu života.

 

KOJU IGRU IGRAŠ

ERIK BERN

Naslov originala ERIC Berne

GAMES PEOPLE PLAY

Bandom House Inc., New York, 1984

PREVEO LJUBA STOŠIĆ

Pacijentima i studentima od kojih sam uvek učio i još učim o igrama i smislu života.


PREDGOVOR AUTORA

Ova knjiga je prvenstveno bila zamišljena kao nastavak moje Transakcione analize u psihoterapiji, ali je pisana tako da se može čitati i razumeti sama po sebi.* Teorija neophodna za raščlanjivanje i jasno poimanje igara sažeta je u I delu. U II delu su opisi pojedinih igara.

Novi klinički i teorijski nalazi koji, zajedno sa ranijim, mogu da olakšaju u izvesnoj meri shvatanje šta znači biti osloboñen od igranja ?igara" nalaze se u III delu. Oni koje ova tema posebno interesuje dobro bi učinili da potraže i prethodnu knjigu.  Čitalac prve knjige naći će u ovoj drugoj, pored teorijskih pročišćenja, i neke manje izmene u terminologiji i stanovištima, grañene na novim razmišljanjima, štivu i kliničkom iskustvu.

Potreba za ovom knjigom javila se posle učestalih traženja od studenata i iz publike na  javnim predavanjima da se sačini nešto kao inventar ?igara" i da se kaže nešto više o igrama koje su pominjane za ilustraciju opštih načela transakcione analize. Zato dugujem zahvalnost tim studentima i uopšte publici, a posebno mnogim pacijentima koji su mi skrenuli pažnju na nove igre, pomogli da ih opišem ili imenujem. (Čitaoca koga interesuje širi osvrt na Bernovu teoriju igara, kao i njegovu transakcionu analizu, upućujemo na knjigu Josipa Bergera: Treći roditelj, u kojoj su prikazani i drugi najvažniji pravci novih grupnih psihoterapija. Knjiga Treći roditelj izlazi u istom kolu Psihološke biblioteke ?Nolita"  (prim. red.)

G.  Klod Stajner, koji je ranije bio direktor istraživanja na Seminarima socijalne psihijatrije u San Francisku, a sada je na Odeljenju za psihologiju Univerziteta Mičigena u Enarboru, zaslužuje posebno pominjanje iz dva razloga. On je preduzeo prve eksperimente kojima su potvrñeni mnogi od teorijskih stavova o kojima je ovde reč, a rezultatima tih eksperimenata znatno je doprineo i boljem razumevanju prirode autonomije i bliskosti.

SEMANTIKA

Zbog konciznosti igre su opisivane prvenstveno sa muškog stanovišta ako nisu očigledno ženstvene. Tako je glavni igrač obično označavan sa ?on", ali bez predrasuda, jer je ista

situacija, ako nije drukčije naznačeno, lako mogla da proñe i sa ?ona", mutatis mutandis. Ako

se ženina uloga značajno razlikuje od muškarčeve, posebno je obrañena. Terapeut je, slično tome, bez predrasuda označavan sa ?on". Transakcionu analizu igara treba jasno razlikovati

od nauke koja brzo raste - od matematičke analize igara, mada su neki termini koji se ovde

koriste kao ?dobitak" - postali priznati i u matematici. Za detaljniji pregled matematičke teorije igara pogledati ?Igre i odluke? od Ljusa i Rejfa.

U Karmelu, Kalifornija, maja 1962.

BIBLIOGRAFIJA

1. Berne, E. Transactlonal, Analysis in Psychoterapy, Grove Press, Inc., New York, 1961.

2. Luče, R. D., & Raiffa H. Games  &   Decesions. (Igre i Odluke) John Wiley & Sons, Inc., New York, 1957.


UVOD

1.  DRUŠTVENO OPŠTENJE

Teoriju društvenog opštenja, koja je nešto opširnije izložena u delu Transakciona analiza,1 moguće je ukratko prikazati na sledeći način. Spic (Spitz) je otkrio2 da deca koja jedan duži period prožive bez neposredne nege, pokazuju znake nepovratnog propadanja i postaju neotporna na prvu bolest koja naiñe. U stvari, to znači da ono što on naziva osećajnom oskudicom može imati smrtonosan ishod. Ova zapažanja dovela su do ideje o gladi za draženjem i ukazala na to da su najomiljeniji oblici draženja oni koje pruža fizička bliskost - što lako možemo prihvatiti i na osnovu svakodnevnog iskustva.

Srodne pojave moguće je posmatrati i kod odraslih, izloženih oskudici draži. Ogledi su pokazali da takva oskudica može da izazove teško duševno oboljenje u prolaznoj formi ili, u najboljem slučaju, privremen psihički poremećaj. Iz istorije je poznato da je, kod osoba osuñenih da jedan duži period provedu u samici, odsustvo društvenih kontakta i čulnih draži imalo slične posledice. U stvari, samica predstavlja kaznu koje se užasavaju čak i zatvorenici oguglali na fizičke grubosti,3'4 pa se redovno koristi za slamanje čvrstih političkih uverenja. (I obrnuto važi da je čvrsta organizacija najbolje oružje za očuvanje političkih uverenja.

Na biološkom planu osećajna i čulna oskudica verovatno dovode do organskih promena ili ih bar pospešuju. Ako retikularni aktivirajući sistem u mozgu nije dovoljno nadraživan, mogu uslediti degenerativne promene u nervnim ćelijama, makar i posredno.

Ovo može biti i sekundarni efekat slabe ishrane, kao što i slaba ishrana može biti proizvod apatije, npr. kod dece koja pate od marazma. Prema tome, moguće je zamisliti biološki lanac koji vodi od osećajne i čulne oskudice, preko apatije, do degenerativnih promena i smrti. U tom smislu, glad za draženjem ima za biološki opstanak ljudskog organizma istu vrednost kao i glad za hranom.

Stvarno, glad za draženjem ide uporedo sa glañu za hranom, ne samo biološki nego i psihološki i društveno. Izraze kao što su pothranjenost, zasićenje gurman, gurmanski, probirač, asketa, kulinarske veštine, dobar kuvar - moguće je lako preneti iz oblasti ishrane u oblast čulnog opažanja. Prežderavanje ima svoj pandan u prenadraženosti. U obema sferama, pod normalnim uslovima, kada je snabdevenost dobra i kada je raznovrstan jelovnik pri ruci, izbor će biti pod jakim uticajem ličnog ukusa. Mogućno je da ukus bude u manjoj ili većoj meri konstitutivno odreñen, ali to je sporedno za temu o kojoj ovde raspravljamo.

Za socijalnog psihijatra zanimljivo je šta biva, posle odvajanja odojčeta od majke, tokom normalnog rašćenja. Ono što je dosad rečeno moguće je sažeti u ?izreku": ?Ako te ne maze dovoljno, osušiće ti se kičma." Prema tome, kad je završen period tesne bliskosti sa majkom, čoveku u ostatku života ostaje dilema od koje mu zavisi sudbina, pa i sam opstanak. Na jednoj strani su sve one društvene, psihološke i biološke sile koje stoje na putu održavanja fizičke bliskosti u stilu male bebe, a na drugoj neutaživa žudnja baš za takvom bliskošću. U većini životnih situacija čovek je prinuñen na kompromis.

On nauči da izlazi na kraj sa slabijim, čak i samo simboličkim oblicima maženja, dok ne doñe dotle da mu posao vrši i ovlašno klimanje glavom, čime mu neko stavlja do znanja da ga je prepoznao, iako polazna žeñ za fizičkim dodirom i dalje ostaje neutoljena.

Ovaj proces dolaženja do kompromisa moguće je označiti različitim imenima, meñu kojima je i - sublimacija. Ali, bilo kako da ga nazovemo, ishod mu je isti - glad za draženjem jedne bebe postepeno postaje nešto što kod odraslog čoveka nazivamo glad


za priznanjem. Kako se povećava složenost kompromisa, svako postaje sve osobeniji u svom traganju za priznanjem, a baš te razlike unose raznovrsnost u društveno opštenje i odreñuju sudbinu pojedinaca.

Filmskom glumcu svake nedelje biće potrebne stotine potvrda da postoji, od anonimnih i bezličnih obožavalaca, da mu se kičma ne bi osušila, dok je nekom naučniku, za očuvanje fizičkog i duševnog zdravlja, dovoljno ako mu samo jednom godišnje pruži takvu potvrdu kolega do čijeg mišljenja mu je stalo.

?Potvrñivanje postojanja" možemo koristiti kao opštu oznaku za bliski fizički dodir koji u životu uzima različita obličja. Neki ljudi doslovce tapšu bebu, drugi je miluju ili maze, dok je neki štipkaju ili lupkaju vrhovima prstiju. Svi ti dodiri imaju svoje govorne analogije, tako da je moguće predskazati kako će se neko ophoditi sa bebom ako ga tek slušamo kako razgovara.

U širem smislu, ?potvrñivanje postojanja" moguće je u svakodnevnom životu koristiti  kao oznaku za svaku radnju koja podrazumeva priznanje nečijeg prisustva. Shodno tome,

jedna potvrda može se koristiti kao osnovna jedinica društvenog delanja. Razmena ?potvrde"

čini transakciju koja predstavlja jedinicu društvenog opštenja.

Ako je reč o teoriji igara, iz ovoga sledi načelo da bilo kakvo društveno opštenje ima biološku prednost nad odsustvom opštenja. Ovo je eksperimentalno pokazano na pacovima, u izvanrednim ogledima S. Livajna (Levine),8 gde je utvrñeno da draženje ne utiče povoljno samo na fizički, umni i emotivni razvoj jedinke, nego i na biohemijski sastav mozga, pa čak i na otpornost organizma na leukemiju. Najznačajniji nalaz ovih ogleda bio je da su i nežno rukovanje i davanje elektrošokova bili podjednako korisni za unapreñenje zdravlja životinja.

Ova potvrda naših shvatanja ohrabruje nas da sa više poverenja u sebe priñemo temi sledećeg odeljka.

2.  STRUKTURISANJE VREMENA

Uzmimo da maženje beba - kao i simbolički ekvivalent za odrasle: priznanje - ima značaja za čovekov opstanak. Ostaje pitanje: šta onda? Praktično govoreći, šta ljudi mogu posle izmenjivanja pozdrava, bilo da je reč o ležernom američkom ?Haj!" ili o složenom istočnjačkom ritualu koji može da potraje satima? Iza gladi za draženjem i gladi za priznanjem dolazi glad za strukturom. Muka svakog adolescenta je: ?šta joj (mu) reći posle?". I mnogim drugim ljudima koji nisu više adolescenti ništa nije neprijatnije od one praznine kad u društvu nastane tišina, kad vreme nije strukturirano, pa niko ne ume da smisli ništa zanimljivije što bi rekao, nego nešto u stilu: ?Zar vam se ne čini da su zidovi nešto mnogo četvrtasti večeras?" Večna muka ljudskog bića je kako da strukturiše one sate života koje provodi na javi.

U tom egzistencijalnom smislu, svrha sveukupnog društvenog života i jeste da se ljudi nañu jedni drugima pri ruci u tom poslu.

Operativnu stranu strukturisanja vremena možemo nazvati programiranjem koje, opet, može biti materijalno, društveno i pojedinačno. Najobičniji, najpodesniji, najudobniji i najkorisniji metod strukturisanja vremena je ono što obično nazivamo rad, a u stvari je projekt za obrañivanje materijala koji nam pruža spoljašnji svet. Takav projekt u stručnom žar-

gonu zvaćemo delanje, jer je termin ?rad" nedovoljno precizan za potrebe opšte teorije socijalne psihijatrije; bilo bi teško razlikovati ga od društvenog opštenja koje bismo mogli,

takoñe, smatrati jednim oblikom rada.

Materijalno programiranje nastaje iz promena koje srećemo pri obrañivanju spoljašnje stvarnosti. Ono nas ovde zanima samo ukoliko te delatnosti pružaju okosnicu za ?potvrñivanje


postojanja", priznanje i druge složenije forme društvenog opštenja. Materijalno programiranje nije primarno društveni problem, ono je u suštini zasnovano na obradi podataka.

Delatnost grañenja broda zavisi od niza merenja i procena verovatnoće, te, je svako društveno opštenje koje se dogodi, da bi gradnju bilo moguće nastaviti, potrebno potčiniti njima.

Društveno programiranje završava u tradicionalnim ritualnim ili polu-ritualnim razmenama. Za to je najvažnije merilo lokalna prihvatljivost ili ono što se odomaćilo kao ?lepo vasptanje". Roditelji širom sveta uče decu kako da se pristojno ponašaju, što će reći da znaju ispravne rituale pri susretanju, jelu, vršenju nužde, udvaranju i oplakivanju, a isto tako i da

umeju da vode osnovne razgovore, ubacujući na prava mesta ograničenja i podsticaje. Ograde i podsticaji čine ono što zovemo taktom ili diplomati.jom, što je delom univerzalno a delom lokalno. Podrigivanje za stolom ili spavanje sa domaćicom mogu biti, po lokalnim tradicijama koje se prenose od davnina, i ohrabrivani i zabranjivani. Slučajno, meñu ovim transakcijama postoji obrnuta proporcionalnost u visokom stepenu. Tako se dogaña da obično u onim zajednicama gde ljudi za stolom podriguju nije preporučljivo tražiti zajednički krevet sa ženskom čeljadi domaćina, a tamo gde je red spavati sa domaćicom, obično nije mudro podrigivati za stolom. Uobičajeno je da zvanični rituali dolaze posle polu-ritualnih razgovora na odreñene teme, koje možemo izdvojiti pod imenom razonode.

Kako se ljudi bolje meñusobno upoznaju, sve više se ušunjava individualno programiranje, te počinju da se dogañaju ?incidenti". Ovi incidenti na površini izgledaju kao da su slučajni i haotični, pa ih tako vide i oni, koji su u njih uključeni, ali pažljivije raščlanjavanje otkriva da u njima postoji tendencija da se odvijaju po odreñenim kalupima koje nije teško razvrstati i označiti, i da je redosled poteza regulisan nepisanim pravilima i instrukcijama. Ova pravila ostaju latentna sve dok i prijatelji i neprijatelji ne varaju na kartama, ali postaju vidljiva čim bude povučen neki nepropisni potez koji izaziva simbolični, verbalni ili pravni uzvik ?Faul!". Takve regulisane redoslede poteza, koji su, nasuprot razonodama, više zasnovani na pojedinačnom nego na društvenom programiranju, moguće je imenovati kao igre. Porodični život i život u braku, kao i život u organizacijama raznih vrsta, ume iz godine u godinu da se oslanja na varijacije jedne te iste igre.

Reći da glavninu društvenih aktivnosti sačinjava igranje igara ne znači nužno da je to većinom i ?zabavno", niti da igrači nisu ozbiljno angažovani u tim odnosima. Sa jedne strane, ?igranje" ragbija ili drugih sportskih ?igara" ne mora uopšte biti zabavno, a igrači mogu biti veoma namrgoñeni. Sem toga, te igre imaju nešto zajedničko sa kockanjem i drugim oblicima

?igranja", a to je mogućnost da se izvrgnu u nešto stvarno krajnje ozbiljno, ponekad i fatalno.

Sa druge strane, neki pisci, na primer Huizinga, svrstavaju u ?igranje" i tako ozbiljne stvari kakve su ljudožderske gozbe. Zašto bi onda bilo neodgovorno, neukusno i varvarski nazivati

?igranjem igara" i takva tragična ponašanja kao što su samoubistvo, odavanje alkoholu ili drogi, kriminal ili shizofrenija? Suštinsko svojstvo čovekovog igranja nije u tome što su

osećanja haotična, nego baš u tome što su usmerena. To otkrivamo kad doñe do primene sankcija protiv nekog bespravnog emocionalnog izliva. Igranje može biti mrtvački ozbiljno, pa

čak i fatalno, ali društvene sankcije su ozbiljne tek kad su prekršena pravila igre.

Razonode i igre su zamena za stvarno življenje u stvarnoj bliskosti sa drugim ljudimai Stoga na njih možemo gledati kao na neku vrstu prethodnih napipavanja, više nego spajanja, sa drugim ljudima. Prava bliskost počinje onda kad pojedinačno (obično instinktivno) programiranje postane intenzivnije, a društveno             ukalupljivanje   i  prikrivena ograničenja počnu da se povlače. Bliskost je jedini potpuno zadovoljavajući odgovor na glad za draženjem, glad za priznanjem i glad za strukturom. A njen prototip je čin ljubavnog ispunjenja.


Glad za strukturom ima za biološki opstanak istu vrednost kao i glad za draženjem. Glad za draženjem i glad za priznanjem izražavaju potrebu da se izbegne čulno i osećajno skapavanje koje vodi biološkom propadanju. Glad za strukturom izražava potrebu da se izbegne dosada, a Kjerkegor je lepo istakao kakva sve zla donosi nestrukturisano vreme. Čim ono potraj dovoljno dugo, dosada postaje sinonim za osećajno sparušivanje i može imati iste posledice.

Izdvojena jedinka može da strukturiše vreme na dva načina: delanjem i maštom. Jedinka može ostati izdvojena i u prisustvu drugih, kao što vrlo dobro zna svaka učiteljica. Kad neko pripada društvenoj skupini od dve ili više osoba, onda mu je pruženo nekoliko mogućnosti za strukturisanje vremena. Evo ih, po stepenu složenosti: 1) rituali, 2) razonode, 3)

igre, 4) bliskosti i 5) delanje koje može da stvori okosnicu za bilo koju od ostalih mogućnosti.

Cilj svakog pripadnika jedne skupine jeste da kroz razmenu sa ostalima zadovolji što više svojih potreba. Sto je on dostupniji drugima, više će potreba i sam moći da zadovolji. Veći deo programiranja njegovog društvenog ponašanja je automatizovan. Pošto je neka od

?zadovoljenja" koja je moguće ostvarivati ovakvim programiranjem teško razaznati kao nešto što spada pod uobičajeno značenje ?zadovoljenja" (na primer, samouništavajuća

zadovoljenja), bilo bi bolje da koristimo neke neutralnije izraze, kao što su ?dobitak" ili

?prednost".

Prednosti društvenog dodira vrte se oko telesne ili duševne ravnoteže. One su povezane sa sledećim činiocima: 1) opuštanje tenzije, 2) izbegavanje štetnih situacija, 3) obezbeñivanje

?potvrda postojanja" i 4) održavanje postignute ravnoteže. Sve ove teme detaljno su

proučavali i razmatrali fiziolozi, psiholozi i psihoanalitičari. Prevedeno na jezik socijalne psihijatrije, moguće ih je formulisati kao: 1) primarne unutrašnje prednosti, 2) primarne spoljašnje prednosti, 3) sekundarne prednosti i 4) egzistencijalne prednosti. Prve tri odgovaraju onome što je Frojd opisao kao ?dobitke od bolesti": interni paranozični dobitak, eksterni paranozični dobitak i epinozični dobitak.11 Iskustvo nas uči da je korisnije i plodnije proučavati društveno opštenje sa stanovišta ostvarenih prednosti, nego gledati na

njih kao na odbrambene operacije. Pre svega, najbolja odbrana je uopšte ne biti uključen ni u kakvo opštenje. A zatim, pojam ?odbrana" poklapa se samo delimično sa prvim dvema  vrstama prednosti, a njihov ostatak i čitava treća i četvrta vrsta ostaju potpuno izvan

takvog pristupa stvarima.

Oblici društvenog dodira koji pružaju najviše zadovoljenja, bilo da su ugrañeni u okosnicu delanja ili ne, svakako su igre i bliskosti. Dugotrajna bliskost je retka zverka, a i kad se nañe, ona ostaje strogo privatna stvar. Značajno društveno opštenje najčešće uzima obličje igre, a to i jeste tema koja nas najviše interesuje na ovom mestu. Koga zanima nešto više o strukturisanju vremena, neka pogleda  delo  pisca  ove knjige o  grupnoj  dinamici.

BIBLIOGRAFIJA

1. Berne E., Transactional Analysis in Psychotherapy, Evergreen, 1961.

2. Spitz, R., ?Hospitalism: Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood", Psychoanalytic Study of the Child, (Hospitalizam - Postanje Psihijatricke Uslovnosti Ranog

Detinstva) 1 : 53-74, 1945.

3.  Belbenoit, Rene, Dry Guillotine, (Suva Giljotina) Cape 1938.

4.  Seaton, G. J. Sears On My Passport, Hutchinson, 1951.

5.  Kinkead, E., Why They Collaborated, (Zasto Oni Propadaju) Longmans, 1960.

6.  French, J. D., ?The Reticular Formation", Scientific American, 196 :54-60, May 1957.

7. ?Izreke" koje ovde koristimo nastale su vremenom na seansama Seminara iz socijalne psihijatrije u San Francisku.


8. Levine, S., ?Stimulation In Infancy", (Stimulacija Kod Infatilnih) Scientific American, 202:80-86, May 1960; Levine. S. ?Infantile Experience  and Resistance to  Physiological Stress", science 126 :405, 30. August 1957.

9.  Huizinga, J., Homo Ludens, Routledge, 1949.

10. Kierkegaard, S., A Kierkegaard  Anthology  (ed. R. Bretall), Princeton University Press, 1947, pp. 22 ff.

11. Freud, S., ?General Remarks on Hysterical Attacks", (Generalne Primedbe Kod Slucaja

Histericnih Napada) Standard Edn, II, Hogarth Press, London, 1955; Freud, S. ,Analysis of a Case of Hysteria", (Analize Slucaja Histerije), VI, 1953.

12. Berne, E., The Structure and Dynamics of Organizations and Groups, (Strukture I Dinamike

Organizacija I Grupa) Pitnam Medical,  1963.

ANALIZA IGARA