8.   DRUŠTVENE IGRE

Društvena okupljanja su dušu dala za razonode, i razonode za okupljanja (uključujući i one kratke periode pred početak zvaničnih skupova), ali kako se poznanstva učvršćuju tako i igre uzimaju maha.

Trapađoz i njegova žrtva padaju jedno drugom u naručje, kao i Veliki Tata i Malecki Ja. Rasplamsavaju se svi oni poznati ali zanemarivani procesi meñusobnog probiranja. U ovom odeljku biće razmatrane četiri igre koje se najčešće igraju u svakodnevnim društvenim situacijama: „Strašno, strašno", „Slaba tačka", „Trapañoz" i „Sto ti ne - Da, ali".

1. STRAŠNO, STRAŠNO

Teza. Igra se u četiri varijante: kao Roditeljska razonoda, kao Odrasla razonoda, kao Dečja razonoda i kao igra. lLod razonoda nema nikakvog razrešenja niti dobitka, nego samo bezvrednih emocija u izobilju.

1. „U današnje vreme" je samouverena, kaznena, pa ume da bude i otrovna, Roditeljska razonoda. Sociološki govoreći, ova igra odomaćena je kod sredovečnih žena odreñene vrste, koje imaju svoje male ali nezavisne izvore prihoda. Jedna takva žena napustila je terapeutsku grupu kada je njen početni potez umesto oduševljenog prihvatanja kojim je dočekivan u njenom društvancetu, naišao na muk u grupi. U ovoj naprednijoj grupi, naviknutoj na analize igara, bilo je upadljivo da se niko ne solidariše sa sledećom primedbom Bele: „Kad je već reč o nedostatku poverenja meñu ljudima, nije nikakvo čudo što u današnje vreme ne možeš više nikome da veruješ. Slučajno sam bacila pogled u fioku jedne od mojih cimerki i pojma  nemate čega sve tamo nema."

Ona je imala gotova rešenja za većinu savremenih društvenih problema: za prestupništvo maloletnika (roditelji su suviše popustljivi u današnje vreme), za razvode (žene imaju previše slobodnog vremena, pa im svašta pada na um u današnje vreme), za kriminal (svakome se dozvoljava da stanuje u blizini pristojnog sveta u današnje vreme) ili za porast cena (trgovci su postali nezajažljivi u današnje vreme).

Što se nje tiče, stavila je jasno do znanja da nije bila popustljiva ni prema svom sinu- prestupniku ni prema svojim stanarima-kriminalcima.

„U današnje vreme" treba razlikovati od ogovaranja da se prekrati vreme po paroli: „Nije nikakvo čudo". Početni potez može da bude isti („Kažu da je Gospa Desa"), ali „U današnje vreme" ima jasnu usmerenost i završnicu u kojoj je moguće ponuditi neko „objašnjenje". Ogovaranje prosto pluta bez krmanoša, svaki čas menjajući pravac.

2. „Otvorena rana" je dobronamernija Odrasla varijanta, pod parolom: „Kakva šteta", mada iza nje stoje podjednako morbidni motivi. „Otvorenu ranu" prevashodno zanima šikljanje krvi. To je u osnovi jedan nezvanični klinički simpozijum. Svako ima pravo da izloži poneki slučaj, što grozomorniji – to bolje, uz potanko opisivanje detalja. Omiljene teme su udarci posred lica, operacije na stomaku ili teški poroñaji. Ovde je razlika od ogovaranja u tome

što postoji nadmetanje meñu učesnicima i što oni pokazuju visoko poznavanje hirurgije. Učesnici se sistematski upuštaju u patološku anatomiju, dijagnozu, prognozu i uporedo

proučavanje slučajeva. Dok je dobra prognoza prihvatljiva u običnom ogovaranju, dotle u

„Otvorenoj rani" priča sa očekivanjem optimističkog ishoda - sem ako nije očigledno ironična

-  dovodi do zasedanja Verifikacione komisije, jer je taj igrač non particeps criminis.

3. „Po hodnicima" ili „Uz šoljicu kafe" je Dečja razonoda, pod parolom: „Vidi  šta  nam sad rade." Ovo je varijanta za radne organizacije. Kad padne mrak, može se igrati u jednoj blažoj, političkoj ili poslovnoj, formi koja se naziva „Barska stolica". To je, u stvari, tročlana

igra u kojoj je adut u rukama jedne  figure koja često  do kraja  ostaje u senci a zove se

„Oni".

4. Kao igra „Strašno, strašno" dolazi do svog najdramatičnijeg izraza kod onih koji žude za operacijama. Njihove transakcije najbolje ilustruju obeležja ove igre. Ovi ljudi kupuju  doktore i ginu za skalpelom čak i kad lekari energično pokušavaju da ih odvrate. Sam doživljaj

-  odlazak u bolnicu i na operacioni sto - donosi svoje prednosti. Unutrašnja psihološka prednost dolazi od toga što je telo podvrgnuto mrcvarenju. Spoljašnja psihološka prednost

leži u izbegavanju svake bliskosti i odgovornosti, sem potpunog predavanja hirurgu na milost i nemilost. Za biološke prednosti karakteristična je medicinska  nega. Unutrašnje društvene

prednosti dolaze od medicinskog i bolničkog osoblja i od drugih pacijenata. Posle izlaska iz bolnice, izazivanjem sažaljenja i simpatija postižu se odreñene spoljašnje društven prednosti.

U ekstremnim slučajevima ovu igru igraju profesionalci - prevaranti koji hoće da dobiju oštetu zbog navodnih medicinskih propusta ili pogrešnog lečenja. Njima nije stalo samo do saosećanja, kao amaterskim  igračima, nego do love.

„Strašno, strašno" postaje, dakle, igra onda kad igrač javno izražava ugroženost a kriomice uživa u iščekivanju zadovoljstava  koja  će mu doneti  njegova nesreća.

Uopšte uzev, sve nesrećnike moguće je podeliti u tri grupe:

1. One čija patnja nije ni željena ni prizivana. Oni mogu ali ne moraju da iskoriste saosećanje kojim ih spremno zasipaju. Ako nešto i ućare, to je u granicama normale i dostojno je poštovanja.

2. One čija patnja nije prizivana ali je zbog mogućnosti  iskorišćavanja koje  pruža oberučke dočekana. U ovom slučaju igranje igre je naknadna ideja, „druga žetva" u Frojdovom smislu reci.

3. One koji žude za patnjom - kao, na primer, ljubitelji operacija - koji obijaju pragove hirurga sve dok ne naiñu na nekog ko hoće da ih seče. Kod njih je igra u prvom planu.