5.  PSIHIJATRIJA

Teza. Psihijatriju kao veštinu treba razgraničiti od „Psihijatrije" kao igre. Shodno onome što znamo iz priznatih izvora objavljenih u naučnim časopisima i knjigama, sledeće metode, izmeñu ostalih, imaju vrednosti za lečenje psihijatrijskih oboljenja: elektrošok, hipnoza, medikamenti, psihoanaliza, ortopsihijatrija i grupna psihoterapija. Ima i drugih metoda koje se rede koriste, te o njima ovde neće biti reci. Svaku od pomenutih metoda možemo  koristiti i u igri „Psihijatrije" koja počiva na stanovištu „Ja sam iscelitelj", potkrepljenom diplomom. („Ovde piše da sam ja iscelitelj."). Treba imati na umu da je ovo dobroćudno, graditeljsko stanovište, i da ljudi koji igraju „Psihijatriju" pod uslovom da su stručno obrazovani, mogu da učine dosta dobra.

Verovatno je, međutim, da bismo nešto i dobili na terapeutskom učinku kada bi ushićenost terapeuta bila umerenija. Antitezu je davno formulisao Ambroaz Pare (Pare), rekavši nešto u smislu: „Ja ih lečim, ali Bog ih izleći." Svaki student medicine čuje i ovakve mudre izreke, izmeñu ostalih, kakve su: primum non nocere ili vis medicatrix naturae. Psihoterapeuti koji dolaze iz nemedicinskih zanimanja nisu, meñutim, izloženi ovim upozorenjima iz davnina. Stanovište „Ja sam iscelitelj zato što ovde piše da sam iscelitelj" može da bude opterećenje i smetnja, ali ga možemo pretvoriti i u prednost ako ga revidiramo u smislu: „Ja ću primeniti terapeutske veštine koje sam naučio, sa nadom da će to doneti neki boljitak." Time j izbegnuta mogućnost igara koje bi počinjale sa: „Pošto sam ja iscelitelj, sam si kriv ako ti nije bolje." (Tj. „Hoću samo da ti pomognem".) Ili sa: „Pošto si ti iscelitelj, meni će zbog tebe biti bolje." (Tj. „Seljanka".). Sve ovo je, naravno, u načelu poznato svakom savesnom psihoterapeutu. A sigurno je da je svaki terapeut koji je ikada iznosio neki slučaj pred osobljem neke ugledne klinike - postao svestan toga. I obratno - dobra klinika i jeste dobra zbog toga što čini svoje terapeute svesnim toga.

Na drugoj strani, igra „Psihijatrija" bujaće više meñu pacijentima koje su ranije lečili manje sposobni terapeuti. Ima pacijenata, na primer, koji umeju da proberu slabe psihoanalitičare i premeštaju se od jednog do drugog, pokazujući da su neizlečivi a, uz put, uče da igraju

„Psihijatriju" sve oštrije, tako da je na kraju teško i prvoklasnom kliničaru da tu odvoji žito od kukolja. Iz pacijentovog ugla,  dvostruka  transakcija  izgleda  ovako:

Odrasli: „Došao sam  da se lečim."

Dete: „Ti me nikad nećeš izlečiti, ali ćeš me zato naučiti kako da budem bolji neurotičar (kako da bolje igram ,Psihijatriju')."

„Duševno zdravlje" se igra na sličan način. Tu je iskaz Odraslog: „Sve će biti bolje ako ja primenim načela duševnog zdravlja, o kojima sam čitao i čuo." Jedna pacijentkinja je naučila

da igra „Psihijatriju'1 od prvog terapeuta, „Duševno zdravlje" od drugog, a ako ishod još jednog dodatnog napora - počela je prilično dobro da igra i „Transakcionu analizu". Kada je o tome otvoreno razgovarano sa njom, pristala je da digne ruke od „Duševnog zdravlja", ali je

tražila dozvolu da nastavi igranje „Psihijatrije", jer se tako prijatnije oseća.

Transakcioni terapeut se složio. I tako je ona tokom sledećih meseci nastavila svake nedelje da deklamuje svoje snove i da ih tumači. Konačno, delimično i u znak zahvalnosti, odlučila je da bi moglo biti zanimljivo da se iščeprka šta je u stvari sa njom. Postala je ozbiljno zainteresovana za transakcionu analizu i imala je uspeha u tome.

Varijanta „Psihijatrije" je i „Arheologija" (ovaj naziv dugujem dr Normanu Raj deru iz San Francuska), u kojoj pacijentkinja polazi od stanovišta da bi, samo kad bi otkrila ko je prvi počeo, sve odjednom bilo dovedeno u red. To vodi u neprekidno prebiranje po dogañajima iz detinjstva. Ponekad terapeut može da bude uvučen u igru „Kritike", gde pacijentkinja opisuje svoja osećanja u raznim situacijama, a terapeut joj govori šta pri tome nije valjalo.

„Samoizražavanje" je uobičajena igra u ne kim terapeutskim grupama i počiva na dogmi:

„Osećanja su dobra stvar." Pacijent koji upotrebljava vulgarne psovke može, na primer, da doživljava aplauze, ili bar prećutno divljenje. Promućurnijoj grupi, meñutim, ne bi promaklo da je u pitanju igra.

Neki članovi terapeutskih grupa izoštre čula za igre iz familije „Psihijatrije" i ne ustežu se mnogo da novom pacijentu kažu otvoreno ako misle da on igra klasičnu „Psihijatriju" ili

„Transakcionu analizu", umesto da mu rad u grupi bude put do pravog uvida u sebe. Jedna žena, koja je prešla iz grupe za samoizražavanje u razvijeniju grupu, ispričala je priču o

nekom rodoskrvnom odnosu iz svog detinjstva. Umesto strahopoštovanja, na koje je naučila da nailazi kad god ispriča ovu priču, ona je bila dočekana nezainteresovanošću - što ju je pri-

lično razbesnelo. A onda je bila zaprepašćena kada je otkrila da je njena nova grupa bila više zainteresovana za njen transakcioni gnev, nego za rodoskrvnjenje iz prošlosti, pa je - tako

iritirana - prebacila grupi nešto što je, po njenom mišljenju, očigledno bila vrhunska uvreda: optužila ih je da nisu nikakvi frojdisti. Sam Frojd je, naravno, ozbiljnije shvatao psihoanalizu i

izbegavao je da pravi od nje igru time što je govorio da on lično nije frojdist.

Tu skoro demaskirana je nova verzija „Psihijatrije" po imenu „Reci mi ovo", donekle nalik na društvenu razonodu „Dvadeset pitanja". Beli se seti nekog sna ili neke nezgode, a ostali članovi – često uključujući i terapeuta - pokušavaju onda da nañu tome neko tumačenje postavljajući umesna pitanja. Dogod Beli odgovara, istraga se nastavlja – sve dok neko od članova grupe ne postavi pitanje na koje Beli ne može da odgovori. Tada se Crni zavali

na naslon svoje stolice sa značajnim izrazom na licu koji kao da kazuje: „Aha! Da si umeo da odgovoriš i na to pitanje, sigurno bi osetio olakšanje, što znači da sam ja učinio svoje." (Ovo je dalji roñak igre „Što ti ne - Da, ali".) Neke terapeutske grupe su skoro u potpunosti izgrañene na ovoj igri, te mogu da postoje godinama uz minimalne promene ili napredak.

„Reci mi ovo" pruža priličan manevarski prostor Belom (pacijentu) koji može, na primer, da igra svoju paralelnu igru, osećajući se neefikasnim, ili može da joj parira, odgovarajući na sva postavljena pitanja, pri čemu će uskoro izbiti na videlo sav gnev i nezadovoljstvo ostalih članova zbog toga što im je Beli uzvratio kao da im je rekao: „Odgovorio sam na sva vaša pitanja i vi me niste izlečili - na šta to liči?"

„Reci mi ovo" se, takoñe, igra u školskim učionicama, kada učenici znaju da „tačan" odgovor odreñenog tipa, na neko pitanje koje postavlja nastavnica, nije uopšte moguće naći u onome što su učili, nego treba pogañati šta nastavnica u tom trenutku želi da čuje. Cepidlačka verzija ove igre se odvija na časovima starogrčkog, gde nastavnica uvek bolje zna od svakog učenika i može kadgod hoće da ih napravi budalama, dokazujući to nekim skrivenim osobenostima teksta. Ovo se, takoñe, često igra na časovima hebrejskog.