7.  DRVENA NOGA

Teza. Najdrastičniji oblik „Drvene noge" je „Vađenje na ludilo". U transakcionom smislu, to znači: „Šta se može očekivati od nekoga ko je toliko poremećen kao ja - zar da se uzdrži od ubistva?" Na to porota treba da odgovori: „Naravno da ne, teško bismo mogli da Vam nametnemo jedno takvo ograničenje!"

„Vađenje na ludilo" je, kad se igra na sudu, prihvatljiva igra u američkoj kulturi, ali je ipak treba razlikovati od skoro opšteprihvaćenog pravnog načela da od osobe koju muči teška duševna boljka ne možemo razumno očekivati da bude odgovorna za svoje postupke. U Japanu je pijanstvo, a u Sovjetskom Savezu učešće u ratu, usvojeno kao dovoljan razlog za oslobañanje od odgovornosti za sve vrste nekontrolisanog ponašanja (prema obaveštenjima kojima raspolaže pisac ovih redova).

Start za „Drvenu nogu" je: „Šta očekujete od čoveka sa drvenom nogom?" Ako je već tako, na-

ravno da se od čoveka sa drvenom nogom ne očekuje ništa drugo do da hoda sam. Ali, možemo i drukčije prići svemu tome. Tokom drugog svetskog rata bio je jedan čovek sa drvenom nogom koji je po bolnicama za ranjenike davao priredbe kao step-igrač, i to kakav step-igrač. Ima ljudi koji su izgubili vid, a bave se pravnom praksom ili zauzimaju izborne političke funkcije (jedan takav je trenutno gradonačelnik u mestu boravka pisca ovih redova), potpuno gluvi ljudi su vrsni psihijatri, a ljudi bez ruku pišu na pisaćoj mašini.

Sve dok je neko ko ima stvaran, preuveličan ili izmišljen telesni nedostatak zadovoljan svojom sudbinom, možda je najbolje ne mešati se. Ali, onog trenutka kad zatraži psihijatrijsku pomoć, treba postaviti pitanje da li on koristi svoj život na za sebe najbolji način i može li da prevaziñe svoj nedostatak. Terapeut je u ovoj zemlji primoran da se suprotstavi uverenjima velikog dela školovanog sveta.

Čak i bliski roñaci, koji su bili najglasniji u izražavanju nezadovoljstva posledicama njegove onemoćalosti, mogu da se okrenu protiv psihoterapeuta ako kojim slučajem pacijent počne da pokazuje pametno poboljšanje. Za analitičara igara ovo je lako razumljivo, ali zbog toga nije i lako rešivo. Svi oni ljudi oko pacijenta, koji su igrali igru „Hoću samo da ti pomognem", ugroženi su verovatnim prekidom igre ako pacijent počne da pokazuje znake da je stao na svoje noge, a ponekad su u stanju da preduzmu prosto nezamislive protivkorake - samo da bi ometali lečenje.

Obe strane vidljive su u primeru ovog mucavca, korisnika socijalne pomoći u službi socijalnog staranja gde je radila gñica Crna, o kome smo govorili povodom igre „Socijalni slučaj". Taj čovek igrao je „Drvenu nogu" u klasičnoj verziji. Nije bio u stanju da nañe posao i ispravno je zaključio da to dolazi prvenstveno od činjenice što zamuckuje, pošto ga ne interesuje nijedna druga profesija sem trgovačkog putnika, a zamuckivanje tu teško može da bude neka prednost. Kao slobodan grañanin, on je imao pravo da traži zaposlenje u bilo kojoj oblasti, ali

-  s obzirom da zamuckuje ¦- njegov izbor zanimanja dovodi u sumnju čistotu njegovih motiva. Reagovanje službe socijalnog staranja na pokušaj gñice Crne da prekine tu igru bilo je vrlo

nepovoljno za nju.

„Drvena noga" je naročito pogubna u kliničkom izdanju,  jer pacijent može  da nañe terapeuta koji igra istu igru i koristi isto „vañenje", te je napredak nemoguć.

To je relativno lako upriličiti u slučaju „Vañenja na ideologiju": „Šta možemo očekivati od čoveka koji živi u društvu kao što je naše?" Jedan pacijent je kombinovao ovo sa „Vañenjem na psihosomatiku": „šta možemo očekivati od čoveka sa psihosomatskim tegobama?" Uvek je nalazio terapeuta koji će priznati bar neko od njegovih vañenja, ali nijedan mu nije priznao opravdanost oba, čime bi mu učinio život mnogo lagodnijim, niti mu je odbacio oba vañenja, čime bi bio primoran da izmišlja nešto novo. Tako je dokazao da psihijatrija nije u stanju

da pomaže ljudima.

Neka od vañenja koja pacijenti koriste da bi opravdali poremećeno ponašanje su: nazebi, povrede glave, stresovi vezani uz pojedine situacije i stresovi koji prate moderni život, zatim američka kultura i ekonomski sistem. Svaki pismeni igrač može bez po muke da pronañe zgodne učene citate kojima će se potpomoći u vañenju. „Pijem zato što sam Irac."

„Ovo mi se nikad ne bi dogodilo da sam živeo u Sovjetskom Savezu ili na Tahitima." A živa je istina da su pacijenti u duševnim bolnicama Sovjetskog Saveza ili Tahitija vrlo slični onima iz američkih državnih bolnica.1 Posebna vañenja, u stilu „Da nije bilo njih" ili „Oni su me izneverili", treba pažljivo vagati u kliničkom miljeu, a isto tako i u društvenim istraživanjima.

Nešto razreñenija vañenja su kao: „Šta možemo očekivati od čoveka koji a) potiče iz razbijene porodice, b) neurotičan je, c) psihoanalizira se ili d) pati od bolesti poznate pod

imenom alkoholizam?" Ali, sledeće vañenje je prevršilo svaku meru: „Ako prestanem ovo da radim, onda neću imati šta da analiziram i tako neću nikada moći da ozdravim."

Naličje „Drvene noge" je „Rikša" u kojoj osoba startuje sa: „Da su samo imali (rikše), (morske lavove), (devojke koje govore staroegipatski) u ovom gradu, ja nikad ne bih upao u ovaj sos."

Antiteza. Protiv-„Drvena noga" nije komplikovana ako terapeut ume jasno da razlikuje Roditelja i Odraslog u samome sebi i ako je cilj terapije shvatljiv obema stranama.

Kao Roditelj, terapeut može da bude ili „dobar" ili „strog". Ako je „dobar", može da usvoji pacijentovo vañenje, naročito ako se ono slaže sa njegovim sopstvenim shvatanjima, možda i

uz obrazloženje da ljudi ne mogu biti odgovorni za svoje postupke dok ne završe terapiju. Ako je „strog", može da odbije vañenje i da uñe u preganjanje sa pacijentom. Oba ova stava već

su poznata igraču „Drvene noge" koji zna kako da izvuče maksimum za sebe iz svakog od njih.

Kao Odrasli, terapeut odriče obe ove mogućnosti. Kada pacijent pita: „Šta se može očekivati od neurotičara kao što sam ja?" (ili potegne bilo koje drugo vañenje koje mu je trenutno pri ruci), odgovor glasi: „Ja ne očekujem ništa. Pitanje je šta Vi očekujete od samoga sebe." Jedini njegov zahtev je ila pacijent pokloni ozbiljnu pažnju ovom pitanju, a jedini ustupak koji čini je da ostavi dovoljno vremena pacijentu da nañe svoj odgovor - sve od pola

meseca do pola godine dolazi u obzir, zavisno od odnosa koji vlada meñu njima i od ranije pripremljenosti pacijenta.

BIBLIOGRAFIJA

1. Berne, E., „The Cultural Problem: Psychopatology in Tahiti", American Journal of Psychiatry, 116: 1076-1081,  1960.