2.  SLABA TAČKA

Teza. Ova igra u svakodnevnom životu proizvodi veći deo sitničavih razmirica. Igra se iz pozicije potištenog Deteta: „Ja nisam ni za šta", koja se odbrambeno pretvara u poziciju Roditelja: „Oni nisu ni za šta". Igraču ostaje samo transakcioni zadatak da dokaže istinitost poslednje tvrdnje. Zbog toga igrači „Slabe tačke" ne mogu u prisustvu novog lica da se skrase sve dok mu ne pronañuu slabu tačku. U svojoj najoštrijoj formi ovo može postati totalitarna politička igra koju igraju „autoritarne" osobe, pa iz toga mogu proisteći ozbiljne istorijske reperkusije. Očigledna je njena bliska povezanost sa „U današnje vreme". Dok „visoko' društvo" iz luksuznih vila na brežuljcima oko gradova pozitivno ohrabrenje postiže igranjem

„Kako izlazim na kraj", dotle „Slaba tačka" daje neku vrstu negativnog ohrabrenja. I delimična analiza učiniće neke elemente ove igre jasnijim.

Povod varira od najtrivijalnijeg („To više niko ne nosi") do najciničnijeg („Nije skupio prošle godine na žiro-računu ni za porez"), najzlobnijeg („Nije 100% Arijevac"), najnačitanijeg („Nije ni prošao pored Rilkea"), najintimnijeg („Ne služi ga erekcija") ili na j prefrigani jeg („Sta bi hteo da dokaže?").

Psihodinamički, ova igra obično je zasnovana na seksualnoj nesigurnosti a cilj joj je ohrabrenje. Transakciono, tu su i uhoñenje, bolesna radoznalost ili sumnjičavost, ponekad pod firmom Roditeljske ili Odrasle brige koja maskira Detinju strast, Ova igra pruža unutrašnju psihološku prednost time što uklanja potištenost, a spoljašnju psihološku prednost time što izbegava bliskost pri kojoj bi bilo moguće otkriti slabu tačku Belog. Beli s punim

pravom razobličava ženu koja ne prati modu, čoveka koji ne ume da zarañuje, nekoga čija rasa nije „čista", neškolovanog, impotentnog ili jednostavno nesigurnog u sebe. Istovremeno, uhoñenje omogućuje izvesnu unutrašnju društvenu akciju koja donosi biološku dobit.

Spoljašnja društvena prednost pripada rodu „Strašno, strašno" - komšijski ogranak. Zanimljivo je da u ovoj igri Beli nalazi dobar povod za igranje sasvim nezavisno od svojih intelektualnih sposobnosti i stepena obaveštenosti. Tako je jedan čovek, po povratku iz diplomatske službe, govorio o zemlji u kojoj je bio kao o manje vrednoj, zbog toga - izmeñu ostalog - što tamo ljudi nose dolame sa suviše dugim rukavima. U svom Odraslom ego-stanju ovaj čovek bio je prilično na mestu. Takve sporedne stvari izgledaju mu važne samo kad igra Roditeljsku igru kao što je „Slaba tačka".