3.  SOCIJALNI SLUČAJ

Teza. Polazište ove igre najbolje je formulisao Henri Miler u Kolosu iz Marusija: „Taj događaj mora da se zbio one godine kad sam ja tražio posao tako da ga ne nañem. To me podsetilo da

mi se, ni onako očajnom kakav sam mislio da jesam, nije omaklo da pogledam oglase koji

nude zaposlenja".

Ova igra je, kad je igraju socijalni radnici koji žive od toga, komplementarna sa „Hoću samo da ti pomognem" (HSDTP). „Socijalni slučaj" se igra sa istim profesionalizmom, jer i korisnik usluga socijalnih službi živi od te igre. Neposredno iskustvo pisca ovih redova sa igrom

„Socijalni slučaj" dosta je ograničeno, ali kao odlična ilustracija prirode ove igre i njene uloge u našem društvu može da posluži sledeće svedočenje jednog od njegovih najdarovitijih učenika.

Gñica Crna je bila socijalni radnik u jednoj službi za socijalno staranje, koja se specijalno bavila - a za to je dobijala i državne dotacije - ekonomskom rehabilitacijom sirotinje, što je u stvari trebalo da znači: pomagati im da nañu i zadrže neko korisno zaposlenje. Korisnici ove službe su, prema zvaničnim izveštajima, stalno „pokazivali odreñeni napredak", ali je malo ko od njih i do kraja „rehabilitovan". To možemo razumeti, podvlačeno je, kad znamo da je većina njih bila na brizi socijalnog staranja godinama, prebacujući se sa jedne na drugu instituciju, a ponekad i koristeći usluge pet-šest istovremeno. To su bili osvedočeni „teški slučajevi".

Gñica Crna je ubrzo shvatila, jer je bila obrazovana za analizu igara, da osoblje ove službe dosledno igra HSDTP, pa joj je bilo zanimljivo kako korisnici to primaju. Da bi to proverila, iz nedelje u nedelju pitala je one koji su bili povereni njoj na obradu koliko su šansi za zaposlenje isprobali. Bila je zainteresovana da otkrije da li oni, mada je pretpostavka da iz dana u dan pomno traže posao, ne ulažu u stvari vrlo malo napora u tom pravcu. A i kad ga ulažu, to ponekad deluje komično. Na primer, jedan čovek je govorio da svakog dana piše  bar na neki oglas za posao. „Za koju vrstu posla", raspitivala se gñica Crna. Njegov odgovor je bio da bi voleo posao trgovačkog putnika. „Je li to jedina vrsta oglasa na koje si se odazivao", pitala je ona. On je odgovorio da jeste, ali i da mu verovatno dosta otežava traganje činjenica što prilično zamuckuje. Nekako u isto vreme stiglo je već i do ušiju njenog pretpostavljenog kakva pitanja ona postavlja, te je bila ukorena što „vrši pritisak" na korisnike.

Gñica Crna je, ipak, odlučila da nastavi svojim putem i dovede do kraja rehabilitaciju nekih od njih. Odabrala je one koji su očigledno bili dobrog zdravlja i fizički sposobni, te nisu imali

opravdanja da i dalje žive na teret socijalne pomoći. Sa ovako odabranom grupom ona je razgovarala o igrama HSDTP i „Socijalni slučaj". Kada su postali svesni postojanja ovih igara, ona im je rekla da će ih, ako ne nañu posao, skinuti sa spiska za socijalnu pomoć i prebaciti na brigu drugim službama. Nekoliko njih odmah je našlo zaposlenje, što je za neke bilo po prvi put posle godina provedenih u neradu.

Ali nekima od njih nije bilo pravo što je ona tako postupala sa njima i pisali su njenom pretpostavljenom, žaleći se na nju. Pretpostavljeni ju je pozvao i sada ukorio još teže nego prvi put, tvrdeći da njeni slučajevi, iako su sada našli zaposlenje, nisu „stvarno rehabilitovani". On je čak nagovestio mogućnost, o kojoj je već bilo govora, da gñica Crna ne ostane više u toj službi. Koliko je mogla da skupi hrabrosti, a da ne oteža još više svoj položaj u službi, gñica Crna je vrlo taktično pokušala da sazna šta se podrazumeva pod

„stvarno rehabilitovanim" u toj službi. To joj nikad nije pošlo za rukom. Rečeno joj je samo da ona „vrši pritisak" na ljude, a činjenica da isti ljudi sada po prvi put posle dužeg vremena

izdržavaju svoje porodice nije joj pripisana u zasluge.

Pošto je njoj to zaposlenje bilo potrebno, a sada je postajala ozbiljna opasnost da ga izgubi, neki njeni prijatelji su pokušali da pomognu. Ugledni upravnik jedne psihijatrijske klinike napisao je pismo njenom pretpostavljenom, u kojem kaže kako je čuo da gñica Crna ima nekoliko vrlo efikasno rešenih socijalnih slučajeva, pa moli da ona izloži svoja iskustva na sastanku stručnog osoblja njegove klinike, Njen pretpostavljeni nije dio odobrenje

za to.

U ovoj prilici jedna socijalna služba postavila je svoja pravila igre „Socijalni slučaj" kao komplementarna lokalnim pravilima HSDTP. Postojao je prećutni sporazum izmeñu socijalnog radnika i njegovog korisnika, koji je išao otprilike ovako.

Socijalni radnik: „Pokušaću da ti pomognem (pod uslovom da tebi ne bude ništa bolje)." Korisnik: „Tražiću zaposlenje (pod uslovom da ne moram i da ga nañem)."

Ako bi korisnik prekršio taj sporazum time što bi mu bilo bolje, služba bi izgubila svog korisnika a korisnik bi izgubio povlastice socijalne pomoći, pa bi se oboje osećali kažnjenim.

Ako bi socijalni radnik prekršio sporazum, kao što je to učinila gñica Urna, i naterao korisnike da stvarno nañu posao, služba bi bila kažnjena žalbama korisnika (koje mogu doći do ušiju viših instanci), a korisnik bi opet gubio svoje privilegije.

Ukoliko se oboje pokoravaju nepisanim pravilima, oboje dobijaju ono što žele. Korisnik dobija svoje povlastice i brzo uči šta služba od njega očekuje zauzvrat: mogućnost da mu pruži „ruku pomoćnicu" (kao deo HSDTP) i da ga „obradi" u vidu „analize slučaja" (koju može da izloži na stručnom sastanku osoblja). Korisnik se radosno pokorava ovim zahtevima, jer to njemu  donosi isto toliko zadovoljstava koliko i službi. Tako oni postižu fino slaganje i nijedno od njih nema ni najmanju želju da prekida ovako zadovoljavajući odnos. Gñica Crna je, u stvari,

„dohvatila problem" umesto da „pruža ruku pomoćnicu", i predlagala stručni sastanak osoblja na kojem bi bilo reci o uslovima života u lokalnoj zajednici a ne o pojedinačnim

„slučajevima". Ovo je uznemirilo sve one kojima je bilo upućeno, kao da se nije u potpunosti poklapalo sa usvojenim ciljevima službe.

Na dve stvari ovde treba skrenuti pažnju. Prvo, „Socijalni slučaj" kao igru, koja nema veze sa stanjem fizičke, mentalne ili ekonomske nesposobnosti, igra samo mali procenat korisnika socijalne pomoći. Drugo, nju će podržavati samo oni socijalni radnici koji su školovani za igru HSDTP. Ostali socijalni radnici je neće trpeti.

Srodne igre su „Bivši borac" i „Klinika". „Bivši borac" ispoljava isti simbiotički odnos, ali ovoga puta izmeñu Saveza boraca i drugih organizacija, na jednoj, i izvesnog broja „profesionalnih boraca" koji imaju zakonske povlastice onesposobljenih ratnika, na drugoj strani. „Klinika" je omiljena kod izvesnog dela onih koji dolaze u ambulante velikih bolnica. Za razliku od igrača

„Socijalnog slučaja" ili „Bivšeg borca", igrači „Klinike" ne dobijaju ništa u novcu, nego imaju druge vrste povlastica. Oni obavljaju i društveno korisnu funkciju, jer su spremni da učestvuju u nastavi za medicinsko osoblje i u istraživanjima patoloških procesa. Iz ovoga on mogu izvući Odraslo zadovoljstvo kakvo ne postoji u igrama „Socijalni slučaj" i „Bivši borac".

Antiteza. Uskraćivanje povlastice je najbolji protivotrov ako je mogućno primeniti ga. Ovde rizik ne dolazi od samog igrača, kao u drugim igrama, nego od toga što je ova igra deo društvene kulturi podržavana je od igrača komplementarne igre HSDTP. Opasnost preti od kolega iz struke, od uznemirene javnosti, državnih službi i zaštitničkih udruženja. Primedbe koje dolaze posle primene protivpoteza u igri „Socijalni slučaj" mogu da vodi glasnom pokliču

„Da, da, kako vam se čini", na koji možemo gledati kao na zdravu, konstruktivnu radnju ili razonodu, čak i ako povremeno obeshrabruje iskrenost. U stvari, ceo američki politički sistem demokratskih sloboda počiva na ovlašćenju (koje nije dostupno u mnogim drugim oblicima vladavine) da bude postavljeno ovo pitanje. Bez takvog ovlašćenja, društveni napredak za dobro čoveka biva doveden u pitanje.