1.  HAJDE DA GA SREDIMO NA BRZAKA

Teza. Prototip ove igre je „Robna, kuća", u kojoj prodavač uspostavlja lažnu poverljivost sa kupcem, ali i mnoge sitne mućke, pa čak i igra lasice, spadaju u stvari u HDGSNB. Niko ne

može da bude tučen u igri HDGSNB ako mu lopovluk nije u krvi, jer se prvi potez sastoji iz

toga što Crni kaže Belom da je neka ovca dušu dala da bude opelješena. Kad bi Beli bio pošten, zaštitio bi ili upozorio žrtvu, ali njemu se to ne dogaña. Taman kad treba da doñe

do isplate, nešto iskrsne i Beli konstatuje da mu je ulog propao. Ili u igri lasice gde žrtva ulazi

baš u momentu kada je trebalo da joj budu nabijeni rogovi. Tada Beli, koji je dotle igrao po svojim pravilima koja su mu izgledala pošteno, otkriva da je sada primoran da poštuje pravila žrtve, što mu ne pada baš lako.

Zanimljivo je da se od ovce (Belog) očekuje da poznaje pravila HDGSNB i da ih se drži.  Pošteno cmizdrenje predstavlja ukalkulisan rizik za valjatore (Crni), te oni neće uzeti za zlo Belom čak i  malo bude slagao policiju da bi se sam izvukao. Ali ako pretera u tome,  pa  optuži lažno svoje pajtaše valjatore (na primer, za krañu), to će biti protumačeno kao varanje u igri i neće naići na dobar prijem. Na drugoj  strani,  malo ima razumevanja i za onog valjatora  koji  upadne u  gužvu kada  pokuša da obradi ovcu koja je pri piću, jer time pokazuje nepoznavanje zanata, što od njega ne bi trebalo očekivati.  Isto važi i za onoga koji naleti na ovcu sa smislom za humor, jer je opštepoznato da u takve žrtve  ne  treba  imati

poverenja  da će,   tokom  cele igre,   sve do završne  faze koja se pretvara u igri, „Lopova i žandara",-dobro odigrati ulogu pristojnog grañanina u HDGSNB. Iskusni valjatori strepe odi ljudi koji prsnu u smeh kada primete da su prevareni.

Treba imati u vidu da stvarno zezanje na nečiji račun nije igra HDGSNB, jer predmet zavitlavanja stvarno postaje žrtva, dok se u HDGSNB predmet prevare izvlači a Beli postaje žrtva. Zezanje je razonoda, dok je HDGSNB igra u kojoj je šala aranžirana tako da pogaña onoga ko je hteo da profitira od, nje.

Očigledno je da se HDGSNB igra sa tri ili četiri igrača (policija je četvrti igrač). Isto tako, očevidna je sličnost sa „Hajde pobite se vas dvojica".

BELEŠKA

Dugujemo zahvalnost dr Franklinu Ernstu sa Kalifornijskog medicinskog fakulteta u Vakavilu, Vilijemu Kolinsu iz Kalifornijskog rehabilitacionog centra u Norku, i Lorensu Minsu iz

Kalifornijskog zatvora za muškarce u Tehačapiju - za njihovo sistematsko bavljenje

proučavanjem igre „Lopova i žandara" i za korisne primedbe koje su u razgovoru dali.

BIBLIOGRAFIJA

1. Frederik Vajzman (Wiseman) u članku „Psihijatrija i pravo: upotreba i zloupotreba psihijatrije u sudskim slučajevima ubistva" (American Journal of Psychiatry, 118 : 289-299, 1961) daje: jasan i tragičan primer grubog igranja „Lopova i žandara". Primer se odnosi  na dvadeset trogodišnjeg čoveka koji je ubio svoju verenicu i predao se policiji. To mu je jedva pošlo za rukom jer mu policija nije poverovala, pa je morao četiri puta da im priča sv ispočetka.

Kasnije je izjavio: „Izgledalo mi je kao da sam celog života težio tome da završim na električnoj stolici. Ako je tako bilo, neka tako i  bude." Autor kaže da je smešno bilo očekivati od nestručne porote da shvati složeno psihijatrijsko veštačenje koje je  izloženo na suñenju vrlo stručnim terminima.

Gledano sa stanovišta igara, sve je moguće vrlo jednostavno izložiti: devetogodišnji dečak odlučuje (iz razloga koji su nedvosmisleno potvrñeni na sudu) da je njemu suñeno da završi na električnoj  stolici.

On provodi ostatak života posvećen ostvarivanju tog cilja i predaje se na kraju, pošto je svoju devojku upotrebio kao metu.

2. Za detaljnije podatke o igri „Lopova i žandara" i drugim igrama koje igraju pitomci po! zatvorima vidi članak F. H.  Ernsta i V. C. Kitinga  (Keating) „Psihijatrijski tretman kalifornijskog prestupnika" (American Journal of Psychiatry, 120:974-979, 1964).