2.  PERVERZIJA

Teza. Heteroseksualne perverzije, kakve su fetišizam, sadizam i mazohizam, simptomatične su za zbunjeno Dete, te ih u skladu s tim i treba lečiti. Međutim, njihove transakcione strane, ispoljene u stvarnom polnom ponašanju, moguće je obrañivati uz pomoć analize igara. Ovo može da uspostavi društvenu kontrolu, tako da uvrnuti seksualni porivi - mada ostaju nepromenjeni - mogu biti, bar što se tiče njihovog stvarnog iživljavanja, neutralizovani.

Ljudi koji pate od blažih formi sadističkih ili mazohističkih poremećaja skloni su da zauzimaju stanovište „mentalnog zdravlja" u jednoj primitivnoj varijanti. Oni osećaju da su obdareni jačim polnim nagonom, te bi produženo uzdržavanje od seksa moglo za njih da ima ozbiljne posledice. Ništa od ovoga ne mora da bude tačno, ali svejedno čini osnovicu za igru „Drvena noga", pod parolom: „Šta biste drugo očekivali od nekoga sa tako jakim nagonom kao što sam ja".

Antiteza. Primeniti uobičajenu pristojnost na samoga sebe i svog partnera, tj. uzdržati se od verbalnog ili fizičkog kinjenja i ograničiti se na konvencionalnije oblike snošaja. Ako je Beli prava lujka, ovim će biti isteran na površinu drugi elemenat igre, koji se često jasno ispoljava u njegovim snovima: da njega malo interesuje sam snošaj, a pravo zadovoljstvo nalazi baš u ponižavajućoj predigri. To je nešto što on možda nije smatrao dovoljno vrednim svoje pažnje, ali sada će mu postati jasno šta mu smeta: „Posle ovolikog truda moram još i snošaj da  imam!" U tom trenutku situacija je mnogo povoljnija za posebnu psihoterapiju, jer je veći deo foliranja i zavaravanja poništen. Naravno, sve ovo važi samo za obične „seksualne psihopate" kakve srećemo u praksi, a ne i za okorele zloćudne shizofreničare ili kriminalne perverte, niti za one koji ograničavaju svoju seksualnu aktivnost na teren mašte.

Igra „Homoseksualnosti" razrañena je kao posebna subkultura u mnogim zemljama, dok je u drugima ritualizovana. Mnoga oštećenja do kojih dolazi usled homoseksualnosti proističu, u stvari, iz toga što je to pretvoreno u igru. Izazivačko ponašanje koje vodi u „Lopova i žandara", „Što uvek baš meni mora da se desi", „Krivo je društvo u kojem živimo", „Svi veliki ljudi su bili", i slično - dostupno je društvenoj kontroli koja svodi na minimum teškoće u funkcionisanju. „Profesionalni homoseksualac" troši mnogo vremena i energije, što bi moglo biti upotrebljeno za druge ciljeve. Analiza ovih igara može mu pomoći da uspostavi jedan mirni aranžman koji će mu ostaviti punu slobodu da uživa blagodati buržoaskog društva, umesto da se zakopava u igranje neke svoje varijante „Strašno, strašno".