Moj deda (po majci) Živadin, onaj iz sela sa velikim snegovima, imao „kvotu“ novca koja je bila dovoljna za mesečne redovne troškove. A novac je stizao od prodaje drva i poljoprivrednih proizvoda.

Bude neki izdatak mimo redovnog. Hoće deda da stavi svima do znanja da se time „zalazi u minus“. Tako se danas kaže, a tada „minus“ još nije bio pronađen.

Kaže on ukućanima: nema se, jedino da ode do Arse, da pozajmi. Arsa je njegov brat od strica, njima najbliži u tom kraju sa razbacanim kućama.

Ode deda iza kačare (starinska zgradica od dasaka, ostava za pšenicu i ostale proizvode). Zadrži se malo tamo. Izvadi novac iz novčanika koji ponese sa sobom.

Vrati se...

- Evo, imao Arsa... Ali zamolio da mu vratimo za desetak dana...

(A Arsi je već objasnio da zna da nam pozajmljuje novac. Ako ga neko od naših ukućana pita...)

Prođe desetak dana, zaradi se novac, ode deda da "vrati" Arsi novac, tj. u onaj isti poseban novčanik iz kojeg je uzeo...

(Pa to dedi postalo takva inercija, da se dva-tri puta prevario, krene da "pozajmljuje" od Arse i kada je ovaj bio umro...)

Orijentisanost na sebe i sopstvene snage, i u vezi sa proizvodnjom hrane, i u vezi sa radom, i u vezi sa finansijama...

Trošiš resurse kojima raspolažeš.

A mi, danas...?!