1.

Kljukanje kao metod tovljenja ćuraka i gusaka danas je već izumro. Imamo druge savremene metode - hemikalije.

Nekada je to išlo na sledeći način: uzmu se ćurka (guska), čija je sudbina predodređena za kljukanje (tovljenje), valjda dva-tri puta dnevno, stegne je onaj ko je kljuka izmeću nogu, drži joj usta otvorenima i - ubacuje joj hranu u usta. Nezavisno od toga da li je ćurka (guska) gladna, on joj silom ubaci u usta veću količinu hrane, koliko je potrebno da bi bila „naprednija“.

I tako se radi sa svakom ćurkom (guskom), dok im se „ne prošire creva“, onda one same jedu više. Mukom se namuči onaj ko ih kljuka, dok ih „ne dovede u red“.

Kolega Željko je bio (nije više sa nama) poznat po tome što je, na jednoj strani, tražio od dece da nabubaju bukvalno sve što stoji u udženiku, a povrh toga - davao im je i dodatnu literaturu i seminarske radove. Da li sa ga učenici voleli - ovde je to nebitno.

Kolega Milan (onaj, što menja kanale i spašava srne) nazvao ga je - Mister Kljukator. Ne bih objašnjavao zašto, ako nekome nije jasno, objasniću u komentaru ispod teksta.

Kada njih dvojica zapodenu razgovor, Milan ga pita:

- Pa, čekaj, je l’ baš moraš toliko da tražiš da bubaju? Je l’ misliš da njihov (učenika) mozak sve to upije kao sunđer, „za vjeki vjekov“?

- Milane, lepo je govorila moja pokojna baba Smiljana: „Od viška znanja - glava ne boli!“.

2.

U vreme Željkove babe Smiljane, ako je i ona uopšte išla u školu, kada je opšti fond civlizacijskog znanja bio znatno, znatno skromniji, ovaj Smiljanin „pedagoški princip“ je i imao nekog smisla.

Da li ga on ima i danas, kada:

a) imamo more informacija iz svake oblasti, i kada se maltene svakog dana desi poneko manje otkriće u nekoj oblasti;

b) kada je do velikog broja tih informacija moguće doći za minut-dva, od cd-a do interneta?

S obzirom na to, danas bi pre važio princip suprotan baba-Smiljaninom: „Višak znanja, tj. mnoštvo nepotrebog znanja - upravo donosi glavobolje!“.