Proučavam količinu sunđera koja mi ostala. Sutra i prekosutra, za preradu bočnih strana kauča.

I - logično počnu da mi se javljaju neka pitanja.

Duhovni rast znači i proširenje svesti u kojem pojedinac počinje da „obuhvata“ sve što ga okružuje.

U duhovnoj literaturi se tu navode: ptice, drveće, zvezde...

U redu, i oni. Ali, malo dođe kao duhovno zamajavanje, kada se to odnosi samo na ono što je lepo.

Ukoliko, naravno, taj pojedinac živi u društvu, ukoliko nije negde na Tibetu ili u Sahari.

Ukoliko nije - oko njega su, obično, jad i beda. I agresivnosti, i svašta nešto drugo.

Kako to on može da počinje da oseća da je jedno sa pticama, drvećem i zvezdama, a ne i sa onima koje su snašli jad i beda, koji su terororisani...? 

„Da se oseća da je jedno...“ Ne u smislu patetike na koju možemo tu i tamo naići, da plače i iskazuje svoju tugu zbog svega toga. Već na duboko unutrašnjem planu. KAO UNUTRAŠNJU MUKU I TERET, OPTEREĆENJE.

U SMISLI OBIČNE EMPATIČNOSTI, po kojoj se spontano uživljavamo u ono što neko pored nas oseća ili proživljava. Mi ne možemo da osećamo bukvalno isto. Ali imamo unutašnju slutnju onoga teškog ili lošeg što on oseća.

Desi se neka tragedija u blizini osobe na duhovnom putu. Desetine osoba koje su „uključene“ u tu tragediju - oseća tugu. Tuga titra u vazduhu, u celom susedstvu. Da to ne oseća osoba proširen(ij)e svesti?

Osoba proširene svesti bi trebalo, po toj logici, da sve to oseća u vezi sa narodom u kojem živi, konačno, sa čovečanstvom u kojem živi.

Može li ona, na taj način, U TAKVIM USLOVIMA KOLEKTIVNE SVESTI, da blaženstvuje? Da oseća ushićenje? Da trči bosa po poljani oblivenoj  jutarnjom rosom i da se raduje kriku sove iz šumarka podno obližnjeg brda?

Pitam se, pitam...

I vidim - biće sunđera za bočne strane na kauču.

Osećaj olakšanja. Duševni mir. Svest se širi do snega koji je napolju okovan ledom.

Asocijacija: treba da donesem drva.