Otprilike, svi se slažu da nam je pozitivizacija neophodna. Iz ovih ili onih razloga, na ovaj ili onaj način.

Šta bi konkretno bila ili značila pozitivizacija u situaciji koju sam opisao u tekstu sa naslovom „Ne voleti svoj posao?!“

Da li bi bilo poželjno da zamišljam kao i većina mojih kolega, kako je to dobar, vredan posao, da zamiljam kako u svom radu pozitivno delujem na učenike?

KAKO DA TO ZAMIŠLJAM, KADA NA SVAKOM KORAKU JA VIDIM SUPROTNO, vidim samo muke učenika i otpore učenika postojećem sistemu? Ne bih li ja u toj situaciji delovao šizofrenično? Preda mnom je frižider, a ja vidim belog majmuna?

Svakako da to nije rešenje! Mada... toliko puta sam pozavideo svojim kolegama, pitajući se: nije li lepše da čovek ima iluzije i afirmativan stav? Ali, onda pomislim: IZ SVIH ILUZIJA PRE ILI KASNIJE MI SE MORAMO PROBUDITI, ŠTO SE GRŠEVITIJE DRŽIMO ILUZIJA, TO JE BUĐENJE BOLNIJE, DEŠAVA SE SA VIŠE POTRESA.

Spoznaja svega što se krije iza dešavanja u školi jeste da deluje pesimistički. ALI, KAKO MI MOŽEMO TEŽITI NEČEM BOLJEM, KAKO MOŽEMO IMATI VIZIJU NEČEG BOLJEG, AKO NISMO SVESNI ONOGA ŠTO JE LOŠE U POSTOJEĆOJ REALNOSTI?!

NIKAKO! AKO JA U POSTOJEĆEM ŠKOLSTVU VIDIM DA JE SVE ODLIČNO, ONDA I NE TEŽIM NEČEM BOLJEM. ŠTO BIH TEŽIO BOLJEM, AKO JE OVO ŠTO IMAM(O) ODLIČNO?! TO NIKOME NEĆE PASTI NA PAMET.

DA BIH MISLIO O NEČEMU ŠTO JE BOLJE, DA BIH TEŽIO NEČEMU ŠTO JE BOLJE, JA MORAM DA BUDEM NAJPRE SVESTAN SVEGA ŠTO U POSTOJEĆOJ REALNOSTI NIJE DOBRO.

Težiti boljem... Ne znači da pojedinac ima snage i domete da to i ostvaruje. ALI, NEKO NEKADA, U NEKOM TRENUTKU MORA DA DOĐE DO SPOZNAJE DA NEŠTO NE VALJA, I DA POČNE DA RAZMIŠLJA ŠTA I KAKO TREBA PROMENITI. PA, AKO ON ZA SVOG ŽIVOTA NIŠTA I NE POKRENE, TO JESTE POČETAK. OD KOJEG ĆE SE KRENUTI, KADA SE STVORE USLOVI.

DAKLE, MOJ STAV, DA SVE OVO ŠTO JE LOŠE U ŠKOLSTVU UOČAVAM ZATO ŠTO TEŽIM BOLJEM, ŠTO VERUJEM DA ĆE SE TO BOLJE, PRE ILI KASNIJE, I OSTVARITI, SAMO PO SEBI JE POZITIVIZACIJA. (Uzgred, ja sam u svim situacijama pokušavao da menjam ono što je od mene zavisilo, nije se radilo samo o mom „večitom“ nezadovoljničkom kritikovanju i zamišljanju boljih uslova.) Dakle, ja ne uočavam ono što je loše u školstvu, u onom smislu u kojem se često mogu čuti kritiziranja: „To i to u državi je loše, hoću da mi se stvore bolji uslovi, smatram da je država dužna da mi obezbedi bolje uslove!“ Ne, ja sam spreman i rado ću se uključiti u svaku akciju koja bi tome konkretno doprinela. I smatram da je to nešto što zajednički treba da stvaramo, a ne da nam padne sa neba.

Ja mogu kod kuće da maštam o lepšem školstvu. Ali, U SADAŠNJOJ FAZI TO MI NEKAKO NE DELUJE KAO DELOTVORNO. Važno je da imam punu svest o tome šta sve ne valja, da imam u vidu pravce u kojima bi se to što ne valja menjalo... A, kada se stvore uslovi za to (kada se probiju ograničenja kolektivne svesti), onda sam spreman da se konkretno angažujem.

DAKLE, ČINI MI SE DA JE SVAKI AKT LIČNOG URUŠAVANJA ILUZIJA O NEČEMU SAM PO SEBI POZITIVIZACIJA. Ma koliko on delovao kao pesimizam. JER, KAO ŠTO REKOH - ŠTA MI ZNAČI VIZUALIZOVANJE NEČEG BOLJEG, AKO NEMAM PUNU SVEST O TOME ŠTA JE SVE LOŠE U POSTOJEĆOJ REALNOSTI?

Uzmimo primer mojih kolega koji u postojećem školstvu vide sve najbolje. Bez svesti o nedostacima postojećeg školstva, oni mogu da teže nečemu ŠTO BI REALNO BILO JOŠ VEĆI PRITISAK I JOŠ VEĆE POGORŠANJE SITUACIJE UČENIKA, DAKLE, NEČEMU ŠTO BI BILO JOŠ NAZADNIJA FORMA ŠKOLSTVA (da učenici budu marljiviji, a oni jedva psihološki izdrže i sadašnje anagažovanje na „učenju“, da budu disciplinovaniji, a oni jedva i na sadašnji način izdrže u školi, itd.)