Usput, u prolazu, vidim: Đoković gubi. Šteta, simpatičan dečko. Mada, džabe mu to, kad ga ja ne pratim. Ni njega, ni druge sportske događaje.

Jednostavno, ne umem da mi to bude zanimljivo. Da se zavalim u fotelji i UŽIVAM u tome kako neki tamo trče. Dva sata komiran u fotelji, a oni: trče li, trče! Ja izdržavam i treći sat u fotelji (u međuvremenu odem do wc-a ili naručim kafu iz niše), tek ako mrdnem, a oni ne posustaju. I to - svi se skupili i jure za jednom loptom. Čas trče na ovu stranu, pa na onu. Pa na ovu, pa na onu.

Verovatno tu ima i neke skrivene lepote, ali, priznajem, mom duhovnom čulu je ta lepota nedostupna. Ne vredi mi da se upinjem, znam da je moj intelekt ne može dosegnuti.

Čak, da sam sudija na teniskom terenu, onaj što vidim da sedi iznad igrača, nad mrežicom... Mislim da bih se posle nekoliko razmenjenih loptica stropoštao dole. Divim se kako ga to kretanje lopte ne hipnotiše: desno-levo, levo-desno; desno-levo, levo-desno... I to, pred samim očima. Zar to nije kao da vam neko klati onaj džepni sat za hipnotisanje pred očima?

Da ja izađem napolje i trčim - ok. Baš sasvim ok! To mi pije vodu, tj. ima mi kosmičku logiku. To sam do skora i radio, svakog trećeg dana. Sada me pritislo i ne da mi. Ova zima. A i nemam pri ruci unutrašnje uslove za to. Neku salu, halu, sportski centar, i tako to.

No, malo sam skrenuo. Sa teme. Da se vratim.

SPORT JE SVEPRISUTAN U DRUŠTVU, TJ. U CELOJ JOŠ UVEK POSTOJEĆOJ CIVILIZACIJI. Sport koji se gleda, i fascinantna finansijska dešavanja iza sportkih terena. Sport u kojem pojedinci solidno zarađuju, igrajući (se). I neki drugi pojedinci takođe solidno zarađuju, igrajući (se) - u kladionicama.

Ajd’ sve to tu i tamo. Ali logika koju ovaploćuje sport je (ne)duhovno, kao što se u medicini kaže - simptomatična: „BORITI SE, BITI BOLJI, POBEDITI!“

Od malih nogu, od školskih malih nogu, U ŠKOLSTVU, KOJE NE SAMO DA JE DIVNO I PLEMENITO, VEČ I VELIČANSTVENO, utemeljuje se i razvija ta logika:

„BORITI SE, BITI BOLJI, POBEDITI!“

Ako se i radi o timskom sportu, sarađuje se u okviru tima, ali, opet se vapi za pobedom:
„BORITI SE, BITI BOLJI, POBEDITI!“

Uživajmo, kome je dato, još malo, do kraja godine, u toj logici. Tj. uživajmo mi od nas koji uživaju. A mi od nas koji ne uživaju - radićemo nešto drugo (npr. pisaćemo pesme).

Od sledeće godine startuje nova logika:

„POMOĆI DRUGOME!“ Bez borbe, pobede, pobednika...!

Garant! Ko mi ne veruje - neka sačeka sledeću godinu!