Poznato je da kratak spoj nastaje kada se dodirnu gole žice. Nešto se i u ljudskim kratkim spojevima ogoli. Analogija u ovom prirodnom fenomenu ima više. Dakle, dodirnu se gole žice, dođe najpre do varničenja, a onda i do toga da poruke bljuju vatru. Koliko je plamen jak, zavisi od toga koliko golih žica u nekome je doživelo kratak spoj sa koliko golih žica u drugome.

Radi praćenja dramske radnje koja sledi, treba imati u vidu ono što mi je neko ovde razjasnio: nekome sa strane deluju iracionalno povodi, jer on nije upućen u spletove odnosa koji se kriju iza poruka.

Dakle, i za sledeću dramsku radnju treba da imamo u vidu neki pozadinski splet koji nam nije jasan.

Ali, kao što sam ja prilično mudro odgovorio, prilikom tog razjašnjavanja... tj. možda i nisam, a mogao sam, niko mi nije branio: IRACIONALNI POVOD JE IRACIONALNI POVOD, nezavisno od zakulisnih zavrzlama.

I svaki iracionalni povod za prespajanje golih žica pokazuje da u onima koje varnice i plamen zahvate - čuče električni naboji koji su presrećni da nađu povod da izađu vanka. Čak je nebitno da li je spajanje golih žica racionalno ili iracionalno. Ali iracionalno prespajanje samo jasnije ukazuje na preopterećenost žica u nama...

Dakle, kratka dramska radnja iz svakidašnjeg života, našeg, vašeg, mog, svejedno.

Muškarac srednjih godina, otmenih manira, izlazi na svoj balkon, na vrlo hladan zimski jutarnji vazduh, verovatno da udahne malo tog vrlo hladnog jutarnjeg zimskog vazduha.

Na susednoj terasi se pomalja komšinica, godine je teško odrediti, jer je u staroj kućnoj haljini, sa kesom na glavi, možda kao balon prečnika 0,5 m. Svakako ispod kese ima one... viklere u kosi (ne baratam baš sa sigurnošću frizerajskom terminologijom). Njena namera je svakako bila samo da se na trenutak neprimetno pomoli da uzme nekakav lavor sa terase, ali, munjevito se desilo da je zatečena.

Muškarac ju je ugledao i izgovorio, sa dobronamernim osmehom, sudbonosno:
- Dobro jutro, komšinice!

Komšinicu je u trenutku sledilo „dobro jutro!“ koje ju je zateklo u ovom izdanju. A svakako tu postoje i pozadinski spletovi, na koje mi je, za ovakve slučajeve, ukazano ovde na „Magikusu“. U njoj se u trenutku prespajaju neke žice, i:

- Čekaj, čekaj malo, što ti meni da kažeš „dobro jutro“?! Na šta ti ja ličim, da ti meni kažeš „dobro jutro“?!

- Zato, komšinice, što dobri ljudi kažu jedni drugima „dobro jutro“.

- Ma, slušaj ti, zajebi ti taj tvoj šminkeraj i te dobre ljude! Otkud tebi pravo da meni ovako cinično i podmuklo kažeš „dobro jutro“?!

- To uopšte nije bilo ni cinično, ni podmuklo!

- Ti meni da kažeš da nije cinično i podmuklo?! Ako se ja nisam nagutala tih... toga da mi kažu svašta cinično i podmuklo, niko nije!

- Dobro, komšinice, ako si jutros ustala na levu nogu, možemo da nastavimo popodne, kada dremneš, pa ustaneš na desnu nogu.

I, nakon toga, muškarac kreće da se povuče sa terase. Gospođa, naprotiv, kao da polazi za njim, naginje se preko terase, ka njemu.

- Čekaj, čekaj, što sad bežiš kao neka smrdljiva p...?! Budi muško i ostani! Što ti meni da kažeš cinično i podmuklo „dobro jutro“?!

Neki prolaznik, komšija li, ne vidi se, u prolazu im dobaci:

- Hej, šta se to gore dešava? Je l’ treba pomoć?

Gospođa ni njemu ne osta dužna:

- ’Ajde, šetaj žgoljavi! Da ti ne skočim dole i ne počupam ti tu mahovinu sa te gadne ćele!

Pa se okrene terasi sa koje se muškarac već povlači:

- Ako ja kažem da je bilo cinično i drsko, znači da je bilo cinično i drsko, i - tačka! Gde si ti video da se jednoj dami, koja se pojavi na terasi sa kesom na glavi, kao avganistanski taliban, kaže „dobro jutro“?! To niko normalan ne bi uradio!

A pošto se muškarac već povukao, ona, povlačeći se, nastavlja za sebe:

- Bože, da se šlogiram zbog budale! Eto, od ranog jutra nagaziš na ovakvog mamlaza. I ja sam budala, stojim ovde na mrazu u kućnoj haljini i raspravljam sa njim!

Ostaje pusta scena sa dva balkona u fokusu. Dole, pored zgrada bruje putem automobili. U nekoj šumici, nekoliko kilometara dalje, kroz koju protiče zagađeni potočić, ptičice pevaju i raduju se novom danu.